1. Solunjanima 1,3

Sa svega toga zahvaljujemo Bogu svagda za sve vas. Solunjani, pominjući vas u molitvama svojim, i spominjući neprestano vaše delo vere. Šta je vaše delo vere? Najpre – nova duša, nova savest, novo srce, nova volja, novi život. To je delo vere vaše u Gospoda Hrista. Jer Gospod Hristos, uselivši se verom u srca vaša, obnavlja svu dušu vašu i savest i srce i volju i život, i vi kao novi ljudi, Bogom novi, uvek i dajete od sebe nove misli – svete misli, nova osećanja – sveta osećanja, nova dela – sveta dela. Vera vam celo biće ukorenjuje u Gospodu Hristu, zato vi i rađate rodove dostojne Evanđelja Hristova, rodove božanske, bogočovečanske, besmrtne, večne. Vera uvek dёla: dёla ljubavlju, dёla molitvom, dёla milostinjom, dёla postom, dёla smirenošću, dёla trpljenjem, dёla milošću, dёla svakom evanđelskom vrlinom. Vera osposobljuje vid duše naše, te ona vidi i ono što je nevidljivo, večno (sr. 2. Kor. 4,18), vidi one beskrajnosti božanske Istine i Pravde i Ljubavi koje vi treba da usvojite, da osvojite, da zadobijete, zato ona uvek stremi napred, leti napred – u sve beskrajnosti božanskih savršenstava. Otuda, nikad kraja delanju vere naše: ona stalno napreduje iz vrline u vrlinu, iz savršenstva u savršenstvo, iz sile u silu. Delo vere naše nema kraja jer naše usavršavanje nema kraja, po sveobaveznoj zapovesti Spasovoj: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski (Mt. 5,48).

Delotvorna vera evanđelska uvodi u božansku ljubav evanđelsku. A ljubav evanđelska, tek nikad nije sita. Zato je „trud ljubavi“ evanđelske neizmeran. Te ljubavi su gladna sva bića, vidljiva i nevidljiva. I za sva ta bića ljubav hrišćaninova se neprestano trudi i radi. I što se više trudi, to se u njoj sve više raspaljuje revnost za trud koji neće odmora; ona i kad spava radi, jer je u prirodi njenoj da je uvek budna. Zaspi li – to je smrt njena. Zato što je sva od Boga koji je ljubav, ona nikad ne prestaje da se trudi, da bdi, da radi, da veruje, da se moli, da posti, da trpi, da istinu tvori, da besmrtuje, da večnuje. Ljubav se naročito hrani molitvom; i sveta ljubav, evanđelska ljubav je ustvari plod molitve, delo molitve. „Ljubav je od molitve“ blagovesti sveti Isak Sirin. Božanska, sveta, besmrtna ljubav dolazi od Boga, kome se prilazi jedino molitvom, i služi – stalnom molitvom. Otuda najveći molitvenici i imaju najveću ljubav; otuda su svetitelji – satkani od ljubavi, od molitve i ljubavi. Da, ljubav je od molitve, ali se i molitva hrani i razvija i raste ljubavlju, raste u sva svoja savršenstva.

U tom trudu ljubavi kome nema kraja, u tom delanju vere koje ne zna za kraj – drži nas „strpljivost nade u Gospoda našeg Isusa Hrista“. I ne samo drži, nego nas i vodi i rukovodi i krepi i oduševljava, i daje nam radosti u svima podvizima, u svima nevoljama, u svima mukama. Strpljiva nada u Gospoda Hrista leči od svake malaksalosti u podvizima, od svakog zamora, od svake potištenosti. Malaksava li vera, nada joj pritiče u pomoć; malaksava li ljubav, nada je bodri i snaži i hrabri. Vera, ljubav i nada – eto trojstva koje ostvaruje savršenstvo u duhovnom delatnom životu. Samo udružene i ujedinjene, one nas uvode u svako božansko savršenstvo, i izvode iz svake duhovne smrti i mrtvila i pakla. Delo vere, trud ljubavi, strpljivost nade, eto glavnih neimara naših duša, našeg spasenja, naše besmrtnosti, naše večnosti, naše bogočovečnosti. Delaj verom, trudi se ljubavlju, trpi nadom, i ti ćeš vaskrsnuti sebe iz svih grobova svojih, i nikakva ti smrt ne može nauditi. Tvoje je da stalno delaš verom, da stalno radiš ljubavlju, da stalno trpiš nadom; i to tvoje delanje, i taj tvoj rad, i to tvoje trpljenje, iako su često nevidljivi za ljude, uvek su vidljivi za Boga, uvek su javni i vidni „pred Bogom i Ocem našim“.