1. Solunjanima 1,6

Vi ste osetili da je Evanđelje naše zaista jedina Blagovest, večna i neprolazna Blagovest za ljudsko biće u svima našim čovečanskim svetovima. I osetivši to po čudotvornoj sili Bogočoveka Hrista i po dejstvu Duha Svetoga, i po našem silnom uverenju, vi i postadoste podražavaoci nas i Gospoda – μιμηταὶ ἡμῶν καὶ τοῦ Κυρίου. Postadoste, kako? Onako kao i mi: Duhom Svetim, Njegovom božanskom svetom silom kroz svete tajne i svete vrline. Mi smo kao i vi, od istoga blata, od iste prirode ljudske, prirode po blatu – zemaljske, prašinske, po bogolikosti duše – nebeske, božanske. Naše ljudsko biće samim svojim postojanjem prostire se u dva sveta: u zemaljski i nebeski. Mi zato i možemo postati podražavaoci ovaploćenog Gospoda, što nas bogolika priroda duše vuče ka Gospodu, od koga ona i vodi poreklo. I još: što je Gospod, postavši čovek, dao nama sve Svoje Božanske sile, da se ispunimo svakom punoćom Božanstva kakva je u Njemu (sr. Kol. 2,9-10). Prirodno je za našu poreklom hristoliku dušu da bude podražavalac ovaploćenog Gospoda Hrista. A to znači? Da živi Njegovom Večnom Božanskom Pravdom, Večnom Božanskom Istinom, Večnom Božanskom Ljubavlju, Večnim Božanskim Životom, da bi na taj način čovek hrišćanin postigao Bogom mu određeni cilj života i postojanja: bogopodobnost, bogosavršenstvo, tojest postao „savršen u Hristu“ čovek (sr. Kol. 1,28); i tako dostigao „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4,13).

Celo Evanđelje Spasovo i nije drugo do poziv na podražavanje ovaploćenog Boga i Gospoda: na doživljavanje Njega i svih Njegovih istina, i vascelog bogočovečanskog života Njegovog (sr. Kol. 1,10; Flb. 1,27; 1. Sol. 2,12). Jer hrišćanstvo i jeste podražavanje Boga u telu pomoću blagodatnih svetih tajni i svetih vrlina. Hrišćanstvo? – Ugledanje na Hrista u svemu i svačemu; ulgedanje na Bogočoveka, nikada na čoveka. To nije neko spoljašnje podražavanje, nego unutrašnje doživljavanje Gospoda Hrista u vasceloj punoći Njegove Bogočovečanske Ličnosti, doživljavanje pomoću blagodatnih svetih tajni i svetih vrlina, i to svim srdem, svom dušom, svom snagom, svom mišlju, svim bićem svojim. Tu nema mesta ničem mehaničkom, površnom, licemernom; tu sva suština bića čovekova vri u svetosti svetih tajni i svetih vrlina; i čovek, doživljavajući bogočovečanske istine evanđelske, raste iz sile u silu, preobražava se iz čoveka u blagodatnog bogočoveka. Ostajući u granicama ljudske prirode, on se neprestano sve više i više ispunjuje bogočovečanskim silama Hristovim, Njegovom Božanskom Istinom i Pravdom i Ljubavlju i Životom i Besmrtnošću. I tako bez kraja i konca, uvek imajući pred sobom kao večiti ugled čudesnog Boga i Gospoda: Spasitelja našeg Bogočoveka Hrista. U Njemu je dat večni obrazac nama ljudima: On je svom punoćom Božanstva prisutan u telu Svom čovečanskom: „sva punoća Božanstva živi u Njemu telesno“ – σωματικῶς (Kol. 2,9). On je po čovečanskoj prirodi Svojoj pravi, savršeni, vasceli čovek, i po božanskoj prirodi Svojoj pravi, savršeni, vasceli Bog. A mi hrišćani? Mi smo po čovečanskoj prirodi svojoj pravi ljudi, a po božanskoj, koju u Duhu Svetom stičemo svetim tajnama i svetim vrlinama evanđelskim, mi nismo bogovi po prirodi već bogovi po blagodati. U tome je sva razlika, i to bezmerna i beskrajna razlika između nas i Gospoda Isusa Hrista Bogočoveka.

Ništa neprirodno i protivprirodno, pa čak ni nadprirodno, ne traži od nas ovaploćeni Bog i Gospod, Isus Hristos, kada nam kao svecilj života i postavlja zapovest: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski – Bog (Mt. 5,48). Jer: prirodno je za našu bogoliku čovečansku dušu da se usavršava ka Bogu, svome Tvorcu i Originalu, živeći božanskom Istinom Hristovom, božanskom Pravdom Njegovom, božanskim Životom Njegovim, i svima božanskim savršenstvima Njegovim. I da se tako, najzad, sva ispuni Bogom. Put ka tome je: neprekidno ugledanje na Gospoda Hrista, neprekidno podražavanje Njega, ovaploćenog Boga, kroz življenje u Duhu Svetom svetim tajnama i svetim vrlinama bogočovečanskim. Po izričitoj zapovesti svetog večnog Evanđelja Bogočovekovog: „Budite podražavaoci Boga“ – ugledajte se na Boga.
Življenje vascela bića čovekova u vascelom Bogu, eto to je novina, večita novina Novoga Zaveta, i Jedinog Istinitog Boga u svima svetovima – Bogočoveka Gospoda Hrista. I to je postalo naša zemaljska stvarnost ovaploćenjem Boga Logosa, Njegovim svecelim učovečenjem i očovečenjem. Postavši čovek, Bog Logos je vascelu prirodu ljudsku u Svojoj Ličnosti prožeo Božanstvom, ispunio Bogom, obožio, da bi mi ljudi, živeći Njime i u Njemu, vascelu svoju prirodu ljudsku proželi božanskom, i tako postigli oboženje, i u oboženju spasenje. Jer u oboženju se i sastoji spasenje. Oboženje potiskuje iz čoveka svaki greh, svaku smrt, svakog đavola, i to potiskuje božanskim silama koje crpe iz svetih tajni i svetih vrlina Bogočovekovih. Nama je dato Hristovo očovečenje, da bismo mi postigli oboženje, i u njemu spasenje. Bog je postao čovek, da bi čoveka obožio, – to je osnovna misao koja bruji kroz dela bogonosnih i bogomudrih Otaca: Atanasija Velikog, Grigorija Bogoslova, Zlatousta, Vasilija Velikog, Makarija Velikog, Damaskina, Simeona Novog Bogoslova, Grigorija Palame. To je dijamantski temelj Bogočovekova Evanđelja, Njegovog domostroja spasenja; to temelj „filosofije po Hristu“ (sr. Kol. 2,8). Samo pođe li se od te istine, i zida li se na toj istini, i živi li se tom istinom, postiže se spasenje. Bez toga – nemoguće je spasti se, nemoguće je postići cilj čovekova postojanja u svetu, nemoguće je biti pravi čovek, nemoguće je znati sebe, čoveka, i svet oko sebe, i znati radi čega je rod ljudski zasađen na ovoj zvezdi Božjoj.

Kada čovek oseti sladost Evanđelja Hristova, onda mu je svaka nevolja dobrodošla: jer sve gorčine ovoga sveta gube se iz srca koje okusi Evanđelje Spasovo, Njegovu blagovest. A kad čovek primi vascelo Evanđelje u srce svoje, onda u njegovoj duši grane sunce neugasive radosti, sunce zapaljeno Duhom Svetim. To su doživeli Solunski hrišćani; sveti apostol im i objašnjava otkuda njihova radost „u velikoj nevolji“, koju su imali od sugrađana svojih, neprijatelja Evanđelja Hristova. Radost – od Duha Svetog, Utešitelja Blagog. Utešitelj je zato i dat: da vas teši u nevoljama za Hrista, u stradanjima za Hrista, u umiranjima za Hrista. Nema žalosti koju vi podnosite za Hrista, a da je Duh Sveti ne pretvori u radost o Hristu.