1. Solunjanima 4,6

Ko bludniči, greši svome telu; a ko preljubočini, greši ne samo svome telu, nego i svetoj, Bogom blagoslovenoj svojini brata svoga: jer skrnavi, jer obesvećuje suprugu brata svoga. Tako je μοιχεία (preljuba) strašniji greh od πορνεία (blud). Preljubočinac je kriv pred bratom svojim. Ali za takav greh, kao što je preljuba, mali je svaki sud ljudski. Sveznajući, svemoćni, sveblagi, svemilostivi, ali i svepravedni Gospod plaća po zasluzi: osveta je Njegova. Kakva? Tu sve spada: i stradanja, i patnje, i nevolje, i muke, i bolesti, pa i smrt. Evanđelje sveblagog i svedobrog Boga u isto vreme je Evanđelje svepravednog Boga, koji ne ostavlja zlo nezauzdanim, a nepokajano zlo nekažnjenim. Preljuba je zla satanska sila, koja samom prirodom svojom vuče čoveka ka carstvu zla, i ako joj se čovek ne suprotstavi svetom silom i blagodaću pokajanja, ona ga onda i odvuče potpuno u njega. Dok se to ne dogodi, Bog na razne načine „sveti se“ preljubočincu: navodi na njega nevolje, patnje, stradanja, bolesti, – i time ga potseća na njegov strašni greh, koji uvek ostaje čovekoubica dok ga se čovek ne oslobodi i ne razreši pokajanjem. Svako zlo kažnjava čoveka koji ga učini: jer je kazna za bogoliko biće Božje, čoveka, uneti u svoju prirodu zlo. To je kao uneti žar u srce. A žar mora da peče. Tu već i počinje kazna čoveku koji zlo čini. A kada je to zlo još i veliko, kao što je preljuba, onda i kazna, i samokazna, biva velika i strašna. Najveća kazna za najveće zlo, šta je? Potpuna odvojenost od Boga. A to je – pakao; a to je – đavo, koji je svojim sveogromnim zlom potpuno otkinuo i odvojio sebe od Boga. I ljudi koji gomilaju velike grehe, velika zla, ustvari idu putem kojim i đavo, dok najzad, ako se ne pokaju i ne preobraze, sami sebe ne odvuku u pakao težinom samih svojih pakaocentričnih zala. Jer svako zlo, samom težinom svoga bića i postojanja, vuče ka svome carstvu – paklu; a ako mu se čovek ne odupre blagodaću pokajanja i vere i molitve i posta i samomučenja, ono ga najzad odvuče u pakao. Kao što žar po samoj prirodi svojoj peče, pa bio u većoj ili manjoj količini, tako i zlo po samoj prirodi svojoj obesvećuje i prlja čoveka, pa bilo veliko ili malo. A mi smo ljudi bogolika bića, istina, pala bića, i to zlom i zbog zla, koje je svim bićem svojim od greha i u grehu.