1. Solunjanima 4,9

Svedočanstvo o svetom životu jeste sveta ljubav, jer sveti život se najočiglednije projavljuje kroz svetu ljubav. Sve što je sveto dolazi nam i daje nam se od Boga. Na prvom mestu ljubav, zato što je Bog – ljubav. I prvo što čovek oseti od duhovno-blagodatne zajednice sa Bogom jeste Njegovo čovekoljublje, koje u samom srcu čovekovom izaziva bogoljublje. Ljubeći čoveka Bog oljubotvorava tom ljubavlju i samog čoveka. Zato čovek hrišćanin Božje čovekoljublje pretvara verom u bogoljublje. Gospod Hristos, ovaploćeni Bog ljubavi, uči nas božanskoj ljubavi svim bićem Svojim, svim životom Svojim, svim Evanđeljem Svojim. Ta božanska ljubav se najpre projavljuje kao ljubav prema Bogu, da se zatim samom prirodom svojom sva razvije i izlije u ljubav prema čoveku. Jer sama priroda ljubavi ovaploćenog Boga ljubavi, ovaploćenog u čoveka, vuče ka čovekoljublju. U prirodi je bogoljublja da se izvije u čovekoljublje. Jer ovaploćeni Bog ljubavi otkriva nam u svakom čoveku večnu božansku vrednost, našeg besmrtnog bogolikog brata, našeg večnog sabrata. Ovaploćujući se kroz krštenje u svakog krštavanog, Gospod Hristos izliva u njegovo biće najpre Svoju božansku ljubav; tako i kroz sveto pričešće. Hrišćaninova je dužnost: da tu božansku ljubav prenosi na svoju braću; da tu svetu ljubav pomoću svetih vrlina: vere, nade, molitve, posta, smirenosti, krotosti, trpljenje, pretvara u sveto čovekoljublje, u svetu ljubav prema ljudima, prema braći. I kao što je za Boga ljubavi prirodno ljubiti čoveka, tako je i za sledbenike Njegove prirodno ljubiti čoveka. Po toj svetoj, bogočovečanskoj ljubavi se i raspoznaju hrišćani od nehrišćana (sr. Jn. 13,34-35). Jer šta je hrišćanin? Hrišćanin je čovek koji živi Hristom i u Hristu. A živeti tako, znači ljubiti Boga i bližnjega svoga svim srcem, svom dušom, svom mišlju, svom snagom. Hristoljublje se uvek projavljuje kao bratoljublje, kao sveto čovekoljublje. Ustvari, kao jedino istinsko čovekoljublje. Jer kao što je Gospod Hristos zaista „Jedini Čovekoljubac“, po bogomudrim rečima pravoslavnih bogoslužbenih knjiga, tako je i hrišćanin ustvari jedini pravi čovekoljubac u rodu ljudskom. A čime je Hristos i zašto „Jedini Čovekoljubac“? Time i zato što je čoveka spasao od njegovih glavnih i večnih neprijatelja: greha, smrti i đavola, od kojih ga niko od ljudi nije mogao spasti, niti može. Tako je i hrišćanin jedini istinski čovekoljubac Hristom, zato što i on ljubavlju i iz ljubavi spasava braću od tih istih neprijatelja: od svega grehovnog, smrtnog, đavoljeg. Zato je ta evanđelska ljubav – sveta ljubav, i to evanđelsko čovekoljublje – sveto čovekoljublje. Toj ljubavi uči, i tu ljubav daje samo ovaploćeni Bog ljubavi, Gospod Hristos. Zato je neosporna istina ova novozavetna blagovest: Ko ljubi Boga, Bog ga je naučio (1. Kor. 8,3). Otuda samo pobožan čovek i može biti pravi čovekoljubac, jer iz bogoljubive, hristoljubive pobožnosti rađa se istinsko, sveto, evanđelsko bratoljublje (sr. 2. Petr. 1,7).