1. Solunjanima 5,10

Sve naše jedino Spasiteljem postaje istinski naše, besmrtno naše, večito naše. Jer On sobom osvećuje svu našu prirodu i svu našu delatnost, osvećuje sav naš život od vrha do dna, u svoj njegovoj beskonačnosti i besmrtnosti. Jer čovekoljubivi Gospod i umre za nas, da mi, stražili ili spavali, zajedno s Njim živimo: On nas ožive iz svih smrti sišavši Svojom smrću u carstvo svih naših smrti, i Svojim vaskrsenjem izvede nas iz njih na svetlost večnog dana Svog. U svetu čovečanskom nema prisnijeg jedinstva od jedinstva hrišćaninove duše sa Gospodom Hristom. Ono je takvo: da Gospod Hristos postaje dušom duše njegove, i savešću savesti njegove, i voljom volje Njegove, i srcem srca Njegova, te ustvari on i ne živi više u sebi već Gospod Hristos živi u njemu kroz njega (sr. Gal. 2,20). Zbog toga je sav život nas hrišćana večan i bogočovečan: u njemu ništa nije „po čoveku“ već sve po Bogočoveku i od Bogočoveka. Blagodaću svetih tajni i svetih vrlina organski sjedinjeni sa Gospodom Hristom koji je čokot, hrišćani kao loze i donose mnogi evanđelski rod, živeći u Njemu i On u njima. I bez Njega oni ne mogu činiti ništa (sr. Jn. 15,5). Mi smo hrišćani time hrišćani što Hristom živimo, kao loza čokotom. Zato nam nikada ništa ne nedostaje; svega večnog i božanskog imamo u izobilju. Šta je to što nam nedostaje kada smo uvek zajedno sa Hristom Bogom, koji je neiskazano bogat svima božanskim bogatstvima, koja su večita, neiscrpna, nepotrošiva? I kad nas najstrašnije nevolje i muke ovoga sveta rastržu, mi smo i onda puni radosne nade, jer je uvek sa nama On – naša večna radost, naše jedinstveno spasenje, naš slatki mir, naše neprolazno bogatstvo.