1. Solunjanima 5,11

Ako ima utehe koja nikad neće izneveriti, i ako ima radosti koja se nikad neće pretvoriti u žalost, onda je to Gospod Hristos. Sve božansko, besmrtno i večno, što treba našem životu u obadva sveta, On nam izobilno daje za naš trud po veri našoj, za naše međusobno nazidavanje u bogočovečanskim vrlinama, za naše uzajamno podržavanje na našem zajedničkom putu božanskog usavršavanja. Iako je celim bićem svojim u Gospodu Hristu, hrišćanin je isto tako sav i u bližnjima svojim. Takva je čudesna i divna tajna bogočovečanskog života u Crkvi Hristovoj: hrišćanin je istovremeno sav u Gospodu Hristu i u svima članovima Crkve, jer svi žive Njime Jednim, i Njegovom jednom božanskom Istinom, i Njegovom jednom božanskom Pravdom, i Njegovim jednim božanskim Evanđeljem. I ukoliko je hrišćanin više Njegov i njihov, utoliko je više i svoj. Sve im je blagodaću zajedničko, sve saborno: i bogočovečanska savest Crkve, i bogočovečanski um, i bogočovečanski život, i bogočovečansko Evanđelje, i bogočovečanska vera, i bogočovečanska ljubav, i bogočovečanska molitva, i bogočovečanski post, i bogočovečanska krotost, smirenost, nada, trpljenje. Zato se tešite među sobom i nazidavajte – οἰκοδομεῖτε – jedan drugoga, kao što i činite.