Sveto pismo
2. Korinćanima 11,16
16Opet velim da niko ne pomisli da sam ja bezuman; ako li ne, a ono barem kao bezumna primite me, da se i ja što pohvalim.
Πάλιν λέγω, μή τίς με δόξῃ ἄφρονα εἶναι— εἰ δὲ μή γε, κἂν ὡς ἄφρονα δέξασθέ με, ἵνα κἀγὼ μικρόν τι καυχήσωμαι·
Tumačenje stiha
Nama sumnje, bogočovečanska filosofija svetog apostola Pavla prestavlja bezumlje za grčku misao, za jelinsku filosofiju. Uopšte, sve što je Hristovo, i sam Bogočovek Hristos – Grcima je bezumlje (sr. 1 Kor. 1, 23). Hristočežnjivi apostol smatra za sreću što može i sebe nazvati bezumnim, pošto je i sam Bogočovek za Grke „bezumlje“. Razume se, ima mnogo bola i tuge u ovim apostolovim rečima, jer neki od korintskih hrišćana smatraju njega za bezumna.
No on odlučno ostaje pri svome „bezumlju“, i moli ih da ga kao takvoga prime. A grom blagodati Božje možda će udariti u njihove razume i rasterati jelinski mrak i tamu, koji se još vuku oko njihovih duša kao guste isparotine stare neznabožačke filosofije, starog neznabožačkog gledanja na svet i život. Apostol svnjti meće nikada odustati od svoje hvale. A ona je? Gospod Hristos. Međutim, kada se razumi hrišćana -pomrače, onda se oni počnu hvaliti „po telu“, tojest poreklom svojim. Ali sveli apostol ima i na to odgovor: