2. Korinćanima 7,1

Kakva obećanja su po sredi? Obećanja: da će se Bog useliti u duše onih koji očiste sebe, i ne dohvataju se do nečistote; da će On sam živeti u njima, ovaplotivši se u njtgma: da će im biti Otac, a oni Njemu sinovi i kćeri (2 Kor, 6, 16-18).

Zaista, ovo su obećanja koja zaslužuju svaki podvig i svaki trud sa naše strane. Daje nam se nešto neiskazano veliko i svevrednosno: Bog; a traži se od nas jedno: čistota duše i tela. „Očistimo sebe od svake poganštine tela i duha“. Kako? Pomoću svetih evanđelskih podviga. A šta je to što sačinjava poganštinu duše i tela? Svaki greh, svaka strast. Jer je greh po sebi prljava demonska sila, koja svojim prisustvom prlja, pogani i bogoliku dušu i bogozdano telo. Duša, kao najfinije sito, propušta svaki greh u telo; i telo, nekom svojom pogonskom silom svaki svoj greh prelije u dušu, i to zbog tajanstvenog jedinstva duše i tela u biću čovekovom.

Očistiće sebe od svake poganštine duha i tela onaj koji se neumorno i odlučno bori protiv svakog greha u telu i duši, i ne da im da se tamo nastane i zadrže.
To je ono danonoćno nevidljivo vojevanje hrišćaninovo za život večni (sr. 1 Tm- 6, 12). Hrišćani su stalno na bojištu: neprestano vrše pokolj grehova m iskušenja mačem evanđelskih vrlina. Nisu li naoružani evanđelskim vrlinama, tim „sveoružjem Božjim“ (Ef. 6, 11. 13-18), onda lako podlegnu svakom grehu, naročito svakom jačem grehu.

Život neprekidnog vojevanja sa iskušenjima i gresima, i jeste sveti život. Svete vrline razlivaju po duši svetu silu, koja izgoni sve što je u njoj nesveto, nečisto, prljavo, pogano, tojest svaki greh i svaku strast. Zato sveti apostol i veli da ćemo mi očistiti sebe od svake poganštine tela i duha – „tvoreći svetinju u strahu Božjem“. Šta je to „svetinja“? Sveto Evanđelje Hristovo, Evanđelje spasenja. Ispunjavajući „u strahu Božjem“ sve što je evanđelsko, mi očišćujemo i dušu i telo od „svake poganštine“.

„Svetinja“ su sve svete tajne i sve svete vrline evanđelske: tvoreći ih u strahu Božjem, mi očišćujemo sebe, i tako pretvaramo sebe u hram Božji, u koji se useljuje Trosunčani Gospod, da bi obitavao u njemu. Sve što je sveto tvori se Duhom Svetom, koji je „Duh svetinje„ (Rm. 1,4), a koji nam se dajnj kroz svete tajne i svete vrline. „Svetinja“ je sve što se odnosi na naše spasenje, i što sočinjava naše spasenje od greha, smrti i đavola, A to su opet i opet: svete tajne i svete vrline. Jer one doživljene, i neprekidno doživljavane, i jesu spasenje.
Tako: svetost ustvari i sačinjava čistotu duše i tela. Svetost tela i duše, to i jeste čistota tela i duše, i u takvu se svetinju useljuje Bog i ovaploćuje svojim božanskim silama. Sveta duša, i jeste čista duša; sveto srce, i jeste čisto srce; sveto telo, i jeste čisto telo. Sveto, čisto srce i vidi Boga zato što u sebi ima Boga. Blagovest je novozavetna: „živeći sveto u strahu Božjem“ mi ćemo očistiti sebe od svake prljavštine tela i duha. Otuda onako česti molitveni vapaji u našim crkvenim molitvama: „Očisti mja ot vsjakija skverni ploti i duha! (= očisti me od svake poganštine tela i duha)“ (Priprema za sveto Pričešće, Molitva prva); „Carju Nebesnij, očisti ni ot vsjakija skverni! (=Care Nebesni, očisti nas od svake prljavštine!)“ (Molitva koja se svaki dan čita mnogo puta).