2. Solunjanima 1,12

Sve to biva tako, "da bi se proslavilo ime Gospoda našeg Isusa Hrista u vama, i vi u NJemu, po blagodati Boga i Gospoda Isusa Hrista". Jer čime mi možemo proslaviti ime Gospoda Isusa Hrista? Živeći svom dušom NJega radi, svim srcem, svim umom, svom snagom. Ustvari, mi time sebe proslavljamo u NJemu, jer ma šta mu davali, mi Mu dajemo od onoga što nam je On dao, i On umnožio u nama. Blagodat NJegova i jeste ta čudesna i čudotvorna sila koja na bezbroj načina deluje u svemu hrišćaninovom. I hrišćanin, kada se molitveno i ozbiljno zagleda u ma koje svoje delo evanđelsko, ili u misao hristoliku, ili u osećanje hristočežnjivo, svuda tamo vidi i oseća svemoćno dejstvo blagodati Hristove, blagodati koju sva volja njegova grli i ljubi kao dušu duše svoje i srce srca svoga i savest savesti svoje. Zato mi hrišćani, svako dobro i svoje i tuđe osećamo kao dobro blagodati Božje; zato se ničim svojim i ne hvalimo; zato i ne živimo radi nečeg svog; već uvek i u svemu i kroza sve mi za jednim čeznemo, za jednim uzdišemo: da se u Hritu nađemo, da budemo nalik na smrt NJegovu podnoseći stradanja NJega radi, eda bismo dostigli i u vaskrsenje NJegovo (sr. Flb. 3,8-11). A kroz vaskrsenje NJegovo uzdigli se iznad svih svih smrti, iznad svih vidljivih svetova, iznad svega vremenog, i obreli se svim bićem svojim tamo, gore, gde čudesni Gospod naš Hristos vazneseni sedi s desne strane Boga Oca, i otuda sve naše misli i duše i srca i savesti besprimernim čovekoljubljem Svojim vuče u gornje nebeske svetove, da tamo u anđelskoj čistoti žive i slave NJega Gospoda, koji nas je toliko proslavio svebožanskom blagodaću Evanđelja Svog.