2. Solunjanima 1,7

Na zemlji nema mira, nema pokoja bogolikoj duši ljudskoj dok ne nađe istinitog Boga i Tvorca svog - Gospoda Isusa Hrista, koji ju je i stvorio bogolikom, da bi u NJemu imala pokoj svoj i blaženstvo svoje i savršenstvo svoje. I zaista, bogolika, hristolika duša čovekova i nalazi svoj pokoj jedino kada se sva preda Gospodu Hristu, preda verom, ljubavlju, nadom, molitvom, postom, smirenošću, krotošću (sr. Mt. 11,29). Bez vere u Gospoda Hrista kao jedinog istinitog Boga i jedinog istinitog Spasitelja u svima čovečanskim svetovima, nema mira duhu ljudskom. Sve dok su ljudi bez te vere, oni se "jednako metu u srcima" svojim i nikako ne mogu ući u "pokoj Boga živoga", jer iza neverja u Gospoda Hrista uvek stoji "zlo srce neverja" (sr. Jevr. 3,10.11.12). A kada se duša dobrovoljno i smireno preda veri u Gospoda Hrista, ona se pričesti i tog pokoja; ili tačnije: ona se sa rašćenjem vere svoje sve više i više pričešćuje tog pokoja božanskog, koji razliva po njoj neiskazano milje i blaženstvo i radost, sa kojima se ništa zemaljsko ne može uporediti. A taj čudesni pokoj božanski naročito se umnožava u dušama gonjenih i mučenih za veru Hristovu. Na čelu pak tih gonjenih i mučenih stoje sveti apostoli Hristovi, sa kojima će i svi ostali stradalci za veru Hristovu primiti večni pokoj, večno blaženstvo, večnu radost pri drugom slavnom dolasku Gospoda Hrista.