Efescima 1,6

Usinovljenje Hristom Bogu, i sva božanska bogatstva koja ga prate, dar je blagodati Božje. Zato sva srca svih sinova Božjih stapaju svoja osećanja „u pohvalu slave blagodati“ Božje. Darovi blagodati Hristove rodu ljudskom bezbrojni su i bezgranični, jer nam je ona darovala ono što oko ljudsko nikada ne vide i uho ljudsko nikada ne ču i srce ljudsko nikada ne nasluti (sr. 1. Kor. 2,9); jer nam je ona darovala ono što samo Bog ljubavi i čovekoljublja može darovati zemnorodnom roblju smrti i greha; jer nam je ona darovala Njega – Gospoda Isusa Hrista Bogočoveka, to najdivnije i najmilije čudo naše planete i svih uopšte svetova, „kako da nam onda s Njim svs ne daruje?“ (sr. Rm. 8,32). U tome je i bezmerje blagodati Božje. Gle, u našem zemaljskom svetu tek sa Gospodom Hristom granula su sva sunca blagodati Božje; i mi smo tek Njime ugledali i poznali svu slavu blagodati Božje: jer blagodat je toliko sva od Njega, toliko sva Njegova, da je u Svetom Evanđelju jasno i odlučno objavljena blagovest: „Blagodat postade od Isusa Hrista“ (Jn. 1,17): „postade“, kao da je do Njega nije ni bilo. I mi zemnorodni ljudi tek od Njega, od punoće Njegove Bogočovečanske Ličnosti – „primismo blagodat na blagodat“ (Jn. 1,16).

Neizmerna slava i neiskazana bogatstva ove blagodati izlili su se i na nas preizobilno: jer nas Bog njome „oblagodati u Ljubljenome“, tojest u Hristu Isusu, pošto zbog Njega i kroz Njega Ljubljenog i mi postajemo mili Bogu, ohristovivši se u Njemu, obnovivši Njime hristolikost duše i bića našeg, dostigavši spasenje, oboženje, obogočovečenje.

Sveti apostol nije rekao, veli Sveti Zlatoust, blagodat koju nam darova – ἐχαρίσατο, već blagodat kojom nas oblagodati – ἐχαρίτωσεν ἡμᾶς, tojest ne samo nas od grehova izbavi, nego nas i učini ljubljenima, milima Sebi – ἐπεράστους ἐποίησε. Zamislimo: kada bi neko uzevši šugavca pokrivenog ranama i satrvenog bolešću, starošću, siromaštinom i glađu, odjednom preobrazio njega u lepolikog mladića, čija bi lepota plenila sve, obrazi sijali, oči gledale kao dva mila sunca; zatim ga zanavek ostavio u tom cvetu mladosti, pa ga još obukao u porfiru, krunu i u sve carske ukrase; – eto, tako upravo i preobrazi Bog našu dušu, učinivši je i lepom i privlačnom i milom, te na takvu dušu silno žele gledati Anđeli i sve druge Nebeske Sile. Tako nas Bog učini milima i mnogopoželjnima Sebi.

Ustvari, na celom putu podviga spasenja neprekidno se vrši oblagodaćenje čoveka: svetim tajnama i svetim vrlinama postepeno se oblagodaćuje duša, oblagodaćuje srce, oblagodaćuje um, oblagodaćuje volja, oblagodaćuje telo, oblagodaćuju čula, oblagodaćuju sve psihofizičke sile čovekove, oblagodaćuje sav čovek. I prirodno je onda što su u tako oblagodaćenog čoveka i misli blagodatne, i osećanja, i želje, i hotenja i raspoloženja, i dela. Život u Hristu, život je u blagodati. Zato je takav život i svet i neporočan i besprekoran. Oblagodaćenje je ustvari ohristovljenje, a u njemu spasenje. Jer samo duhovno blagodatno sjedinjenje sa Spasiteljem donosi nam spasenje.

Spasava se jedino onaj koji blagodaću živi u Spasitelju i Spasiteljem. Drugog načina spasenja nema. Jasna je novozavetna blagovest: blagodaću se spasavamo kroz veru (Ef. 2,8), jer se verom ulazi u blagodat spasenja (sr. Rm. 5,2). Blagodat se svakome daje po meri njegovih trudova i vršenja zapovesti Spasovih (sr. Ef. 4,7). Blagodat se množi u nama verom, ljubavlju i ostalim svetim vrlinama (sr. 1. Tm. 1,14). Od nas zavisi da li ćemo jačati ili slabiti u blagodati. Zato sveti apostol naređuje svakome od nas: „Jačaj u blagodati Isusa Hrista“ (1. Tm. 2,1). Ne jačaš li u njoj, znaj – blagodat je uzalud u tebi, i jednog se dana može uzeti od tebe (sr. 2. Kor. 6,1).