Efescima 2,10

Dar je Božji ne samo naše spasenje, nego i sam naš život, i sama naša duša, i samo telo naše, i postojanje naše – sve je to dar Božji. Zato bogonadahnuti apostol blagovesti: „Mi smo rukotvorina Božja (ποίημα = tvorevina, posao, delo, proizvod), sazdani u Hristu Isusu za dobra dela koja Bog unapred pripravi da u njima hodimo“. – Mi smo zaista „Božja rukotvorina“, „Božji posao“. Sve – dok se đavo nije grehom umešao u naš život. Od tada mi postajemo i njegov posao. Jer svaki naš greh pokazuje da mi pripadamo i njemu, da i on radi u nama svoj posao, da i on kroz greh živi u nama kao zla stvaralačka i živa sila (sr. Rm. 7,17-20). U tom greholjublju neki ljudi zaborave svoje božansko poreklo, i toliko se srode s đavolom, da postanu „deca đavola“ (1. Jn. 3,10), jer „koji tvori greh od đavola je“ (1. Jn. 3,8). No Svojim Evanđeljem ovaploćeni Bog Logos vraća nas Bogu, vraća nas saznanju da smo mi „tvorevina Božja“, „posao Božji“, sazdanja Božja. Još pri stvaranju mi smo sazdani Bogom Ocem kroz Sina u Duhu Svetom. I data nam je bogolika, trojicelika duša, tojest: i ocelika i hristolika i duholika. Svojim pak dolaskom u naš zemaljski svet, Svojim učovečenjem, Svojim bogočovečanskim domostrojem spasenja, Bog Logos nas presazdaje, iznova sazdaje. Radi čega? – „za dela dobra koja Bog unalred odredi da u njima hodimo“, jer nas je Bog stvorio za besmrtnost i život večni (sr. 2 . Kor. 5,4 -5 ). A Gospod Hristos je došao da nam za ostvarenje tog božanskog cilja da sva potrebna božanska sredstva i božanske sile: svete tajne i svete vrline. I njih eto u Crkvi, svima pristupačne. Dvoumljenja nema, od Gospoda Hrista mi jasno znamo i pravo poreklo ljudi i pravi cilj njihovog postojanja: poreklo im je od Boga, oni su „posao Njegov“; a cilj im je – život u Hristu, dobra dela u Hristu, jer su i „sazdani u Hristu Isusu za dobra dela“, jer im je i „život s Hristom u Bogu“ (Kol. 3,4).

„Ko je u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade“ – ἰδοὺ γέγονε καινὰ τὰ πάντα (2. Kor. 5,17 ). Jesi li u Hristu kroz svete tajne i svete vrline, u tebi se neminovno vrši obnova vascelog bića tvog: sve što je staro u tebi prolazi i nestaje, a sve novo postaje i nastaje: nestaje stara savest, a nastaje nova; nestaje stari um, a nastaje novi; nestaje stara duša, a nastaje nova; nestaje stara volja, a nastaje nova; nestaje stari čovek, a nastaje novi. A novi čovek, čime je nov? Novim osećanjima – bogoosećanjima, novim mislima – bogomislima, novim željama – bogoželjama, novim delima – bogodelima, novim životom – bogoživotom. U Hristu si? Gle, ti si loza na Božanskom, na Bogočovečanskom čokotu: i sav rod koji donosiš – nov je, božanski je, bogočovečanski je, besmrtan je; tvoja čovečanska priroda, od blagodatnog sjedinjenja s Njim i boravka u Njemu, toliko se oplodila, da ti neprestano rađaš mnogi rod, božanski, besmrtni, večni, bogočovečni (sr. Jn. 15,1-5). Sve je to postalo moguće za svakoga od nas silaskom Boga Logosa u naš svet, Njegovim očovečenjem. Svojim očovečenjem On nam je omogućio oboženje: od Njega očovečenje, od nas oboženje; On se očovečio, da bi se čovek obožio. I to je delo Njegove blagodati spasenja, Njegovog bogočovečanskog domostroja spasenja. Obožen čovek, čovek koji se u Crkvi kroz svete tajne i svete vrline ispunio „svakom punoćom Božjom“ (Ef. Z,19), eto – to i jeste hrišćanin. I ništa manje od toga. Od samog početka svog stupanja u veru Hristovu, hrišćanin počinje da se obožuje, da se ispunjuje svetim božanskim silama, i tako neprestano u toku celog života i – cele večnosti svoje. U njemu se neprekidno stvara sve novo i novo, sve Hristovo i Hristovo. A što je Hristovo, uvek je novo, jer je besmrtno i večno. Besmrtno pak, večno pak time je besmrtno i time večno, što je uvek novo i novo, i sve novije i novije. Jer čudesni Gospod Hristos je ne samo Spasitelj i Svedržitelj i Promislitelj, nego i večni Tvorac, i time večni Čudotvorac. Zato On i izjavljuje: „Evo sve novo tvorim – ἰδοὺ καινὰ ποιῶ πάντα (= evo sve i sva činim novim)“ (Otkr. 21,5).

„Ko je u Hristu“, taj je hrišćanin; i zato što je u Hristu – „nova je tvar“. Obitavaš li, živiš li u Hristu pomoću svetih tajni i svetih vrlina, ti si već večan, već bogočovečan, i time sav nov i uvek nov, i nikakva te smrt ne može sastareti ni obuzeti, i ti neminovno rađaš „mnogi rod“ = svete i besmrtne misli, sveta i besmrtna osećanja, sveta i besmrtna dela. Živeći u tebi blagodaću Svojih svetih tajni i svetih vrlina, Gospod Hristos i čini tvoju prirodu plodorodnom, te ona tvori dela Hristova – „dela dobra“, rađa „mnogi rod“, jer „svako drvo dobro rodove dobre rađa“ (sr. Mt. 7,17; Jn. 15,5). Tada je sve to sasvim prirodno. Jer blagodaću sve nadprirodno postaje prirodno, sve božansko postaje čovečansko, sve Hristovo postaje hrišćaninovo, sve Bogočovekovo postaje čovekovo. U samoj stvari, za bogoliku prirodu čovekovu božansko i nije nadprirodno: jer joj je ono odiskoni urođeno, odiskoni imanentno, odiskoni prirodno. Priroda naše bogolike duše sazdana je u suštini od božanskog, od bogolikog, od nadprirodnog. Bogolikom suštinom svojom ona je sva od onoga sveta i sva u onome svetu.

Zato su sveistinita usta Sveistinitoga i izrekla o pravim ljudima ovo: „Niste od ovoga sveta“ (Jn. 15,19; 17,14). Naša priroda je prirodna nadprirodnim, božanskim, bogolikim. U samoj stvari sva priroda čovekova bića je nadprirodna: i priroda tela i priroda duše, jer je i jedno i drugo stvoreno Bogom, te je i jedno i drugo ustvari ne naše nego Božje (sr. 1 . Kor. 6,20 ). Korenje vascele prirode čovekove je u onom svetu. Zato čoveka i vuče unutrašnja sila bića njegova ka nebu, ka onom svetu, ka Bogu i svemu božanskom. Zato je i prirodno što je Gospod Hristos uzeo na Sebe čovečansku prirodu, i uzneo je iznad svih nebesa, i posadio s desne strane Bogu, iznad Heruvima i Serafima. Nema sumnje, čovek je pozvan da verom i dobrim delima u Hristu postane „bog po blagodati“, „bogočovek po blagodati“, – i on to postaje po daru sveljubavi Hristove u Crkvi Hristovoj: koja se proteže sa zemlje do uvrh nebesa, i iznad svih nebesa. A kroz nju i njome, i mi Hristovi vernici – Hristovi „sutelesnici“ živimo i postojimo istovremeno u obadva sveta: jer je život naš sakriven s Hristom u Bogu (Ef. 3,6; Kol. 3,3); jer je življenje naše na nebesima, čak i dok telom svojim hodamo po zemlji (sr. Flb. 3,20). Mi smo hrišćani – „narod izabrani koji čezne za dobrim delima“ (Tit. 2,14). Jer nas Gospod svečovekoljubivi „izabra pre postanja sveta, da budemo sveti i pravedni pred Njim“ (Ef. 1,4). A to možemo biti samo Njime, koji je osvećenje naše i pravda naša (1. Kor. 1,30).

Da ti, veli Sveti Zlatoust, čuvši apostolove reči kako naše spasenje biva „ne od dela“, ne bi ostao nemaran, pogledaj šta sveti apostol govori dalje: „Mi smo Njegova rukotvorina, sazdani u Hristu Isusu za dobra dela koja Bog unapred pripravi da u njima hodimo“. Obrati pažnju šta apostol propoveda: on ovde cilja na presazdanje, na ponovno stvaranje – τὴν ἀναγένησιν. Stvarno , naše spasenje i jeste drugo stvaranje – κτίσις ἑτέρα: iz nebića privedeni smo u biće. Što bejasmo ranije, stari čovek, umresmo; a što ne bejasmo ranije, to postadosmo. Znači , ov? delo je zaista stvaranje, i pritom stvaranje dragocenije od prvog: jer prvim stvaranjem mi smo prizvani k životu, a ovim smo osposobljeni za život u dobru. „Za dobra dela koja Bog unapred pripravi da u njima hodimo“, ne samo da ih se latimo, nego da u njima hodimo: jer se od nas zahteva vrlina trajna i koja se produžuje do poslednjeg časa našeg života. Jer kao što, krenuvši u carsku prestonicu, nikakve koristi ne bismo imali ako se, pošto prevalimo veliki deo puta, olenjimo i stanemo ne dovršivši put, tako i „nada zvanja“ ne donosi nikakve koristi nama koji je posedujemo, ako ne živimo dostojno Onoga koji nas je prizvao. Mi , prizvani na dela dobra, dužni smo biti istrajni vršeći ih sva. Mi smo, nema sumnje, radi toga i prizvani da izvršimo ne samo jedno dobro delo, nego da ih vršimo sva. Jer kao što imamo pet čula i dužni smo koristiti se njima kako treba, tako smo dužni upražnjavati i sve vrline. Ako je neko celomudren, a nemilostiv; ili je milostiv, a gramžljiv, – sve mu je uzalud. Jer nije dovoljna samo jedna vrlina, da bismo sa slobodom predstali prestolu Hristovu, nego su nam potrebne mnoge, razne i svakovrsne vrline, ili tačnije: sve vrline. Čuj šta Hristos govori učenicima: „Idite i naučite sve narode, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio“ (Mt. 28,19-20). Znači : dužni smo držati sve zapovesti.