Efescima 3,16

Bez božanske sile hrišćani ne mogu živeti božanskim, evanđelskim životom, ni napredovati u njemu. Za sve što je bogočovečansko, čoveku je potrebna pomoć Božja. Želi li da išta bogočovečansko ostvari, čovek to može učiniti samo u zajednici sa Bogom, samo pomagan silom Božjom. Jedino obučeni „u silu s visine“ (Lk. 24,49), u božansku silu Duha Svetoga, ljudi mogu živeti evanđelski na zemlji. Zato je Spasitelj i objavio veliku božansku istinu na Tajnoj Večeri o Duhu kao ostvaritelju i izvršitelju spasenja ljudi pomoću Evanđelja (sr. Jn. 14,16-17,26; 15,26; 16,7-13). Duh Sveti daje ljudima blagodatne sile da mogu istrajno živeti u Hristu Njegovim Evanđeljem i jačati u unutrašnjem čoveku, hristolikom i večnom. Unutrašnji , hristoliki čovek se rađa u ljudima od njihovog blagodatnog sjedinjenja sa Gospodom Hristom: duh njihov sjedinjuje se blagodaću sa Duhom Njegovim, Duhom Svetim; misli Njime, živi Njime, obavlja sve svoje radnje Njime. I tako „raste rastom Božjim“ (Kol. 2,19), jačajući svakom snagom Božjom u unutrašnjem čoveku (sr. Kol. 1,11).

Bez Duha Svetoga duh čoveka se raspada i rasipa kroz grehe u bezbroj smrti, u bezbroj nebića i psevdobića. Jer i tu važi ona sveistinita reč Spasova: „Ko ne sabira sa mnom, rasipa“ (Lk. 11,23): rasipa dušu, rasipa savest, rasipa volju, rasipa vascelo biće svoje. Naš unutrašnji čovek, sazdan bogolikim, slabi, suši se, vene, izumire od svega grehovnog, smrtnog, demonskog; a jača i obesmrćuje se kada evanđelskom verom krene ka Gospodu Duhom Svetim. Tada se sabira, oceljuje, i postepeno blagodaću svetih tajni i svetih vrlina jača Hristom Bogom: jača mu duša, jača um, jača savest, jača volja do svepobedne božanske jačine, ostvarujući evanđelsku blagovest i zapovest: „Jačajte u Gospodu i u sili jačine njegove“ (Ef. 6,10): jer u ovome svetu, u kome đavola ima, morate biti jaki Hristom Bogom, ako želite da ga pobedite. A jačajući evanđelskim životom u Gospodu i u sili jačine Njegove, „jačajući svakom snagom po sili slave Njegove“ (Kol. 1,11), vi postajete jači od svake smrti i od svega smrtnog, jači od svakog greha i od svega grehovnog, jači od svakog đavola i od svega đavolskog. Tada vas ništa grehovno i demonsko ne može savladati i oboriti u smrt iza koje nema vaskrsenja. Jer „ko se Gospoda drži, jedan je duh s Gospodom“ (1. Kor. 6,17). A onda? O , sve smrti, šta su vaši naleti i oluje i uragani? Samo laki povetarci, od kojih se duša naša ne savije ni u strah, ni u jad, ni u muku, akamoli u smrt, u očajanje, u pakao! O , radosti naše ljudske, radosti jedinstvene, ta mi čudesnim Hristom Bogom rastemo ka nebu, i još više i dalje: iznad neba i nebesa nad nebesima! i nadalje i najdalje; iznad Heruvima i Serafima – ka Trosunčanom Bogu i Gospodu i Presvetoj Bogomateri. Vremena , vekovi, večnosti, o – ta sva naša vremena i svi naši vekovi i sve naše večnosti – robovi su Tvoji, Svesladčajši! svetli i sveradosni robovi. Sa jednom molitvenom sveželjom: da se sve oboži, ohristovi, otrojiči; i tako postigne božanski svecilj ljudskog života i postojanja; a njime: Božansko Svedobro, Božanska Sveistina, Sveljubav, Svepravda, Svevečnost, Svebogočovečnost; i u njima: Večna Božanska radost bića – Sveradost.