Efescima 5,11

Znajući iz svog blagodatnog iskustva da su dobrota, pravda, istina, ljubav, molitva, i ostale svete vrline – „rod Duha“, plod Duha, plod svetlosti, dela svetlosti, hrišćani „kao deca svetlosti“, „kao sinovi svetlosti“ ne treba da pristaju na „besplodna dela tame“. A „dela tame“ to su gresi. Svaki greh je delo tame, i to one iskonske tame koja se kroz dobrovoljne grehe čovekove useljuje, uvlači u čoveka, i postaje u njemu stvaralačka sila greha, radionica greha. Dela tame su besplodna, jer ne rađaju ljudima ništa božansko, ništa trajno, ništa besmrtno, ništa večno, ništa bogočovečno: ni dobro, ni pravdu, ni istinu, ni ljubav, ni mudrost, ni život. A u izobilju rađaju smrt, pakao, muke. Zato su hrišćani dužni da „karaju“ tvorce besplodnih dela tame.

„Karajte“, iako ste krotki i smireni, jer su od besplodnih dela tame duše ljudske u smrtnoj opasnosti, a vi znate Istinu i sinovi ste svetlosti i služite Bogu Istine i Svetlosti. Baš zato ih „karajte“ što veruju laži i lutaju po tami služeći bezumno nepravdi, bezakonju, grehu i đavolu. „Karajte“ ih načinom svoga života. Ne velim: karajte ih nabrajajući njihova dela, ružeći ih zbog njih: jer znam da revnitelji čistote i samo sećanje na ta dela smatraju skvrnavljenjem sebe. Međutim, oni će ne manje biti pokarani, kada dela vaša budu blistala vrlinama. Svetlošću vašeg života sva dela njihova biće pokarana i otkrivena i obelodanjena. A obelodanjenje tih dela njihovih vašim vrlinskim životom – τῆς ἐναρέτου πολιτείας – trgnuće ih i privesti samoosudi. A to je početak obraćenja. Obraćenje pak odvodi u upražnjavanje vrline – εἰς ἐργασίαν ἀρετῆς, što i jeste svetlost.