Efescima 5,28

Koji ljubi, ljubavlju prenosi sebe u ljubljenoga, ovaploćuje se u njemu, i živi u njemu i njime. Na taj način on obogaćuje sebe, udvostručuje sebe, svoje biće. I ljubeći ljubljenog on ustvari ljubi i sebe u njemu, sebe ovaploćenog i živećeg u njemu. Takva je sila bogočovečanske ljubavi; ona je učinila da se Bog ovaploti u čoveka; ona čini da se i onaj koji ljubi ovaploćuje u onoga koga ljubi. Stoga je takva ljubav i postala „prva i najveća zapovest“, prva i najveća dužnost svakog hrišćanina. Ljubeći, hrišćanin živi u dve duše, u dve volje, u dva srca, u dva tela. Njegove misli, njegova osećanja, njegova raspoloženja uvek su razlivena u obe duše, u obe volje, u oba srca, u oba tela. Tako, supruzi ljubavlju žive jedan u drugome, i jedan radi drugoga. Muževi su „dužni ljubiti svoje žene kao svoja tela“, u kojima žive njihove duše, koje su oni ljubavlju preneli u svoje žene. To je nova ljubav, i nova zapovest: ljubiti ženu svoju kao telo svoje. Šta to znači? Znači: ljubiti je bestrasno, bezsladostrasno, celomudreno, kao svog božanskog druga i večnog supruga, kao ovaploćenje svojih evanđelskih stremljenja.

Na koji je način žena telo muža? pita sveti Zlatoust, i odgovara: Čuj šta veli Adam za Evu. Eto sada kost od kostiju mojih, i telo od tela moga (1. Mojs. 2,23). Eva je telo od tela Adamova – σάρξ ἀπό τῆς σαρκὸς τοῦ ᾿Αδάμ.