Efescima 5,33

Hrišćanin je hrišćanin kada svom dušom svojom, svim srcem svojim, svim bićem svojim izvire iz Hrista: kada sva svoja osećanja, sve svoje misli, sve svoje želje, sav svoj život izvodi iz Njega i ispunjuje Njime. To je ono što svemu njegovom daje besmrtnu božansku vrednost. I kada voli sebe, on voli ono što je Hristovo u njemu. Inače bi bio bezumni samoljubac. Sveti apostol preporučuje da svaki ljubi svoju ženu „kao i sebe samoga“. Kako to hrišćanin ljubi sebe samoga; šta to znači? To znači da hrišćanin ljubi ono što je Hristovo u njemu: Hristovu Istinu, Hristovu Pravdu, Hristovu Ljubav, Hristovu Dobrotu, i ostale evanđelske svetinje, koje je on putem evanđelskih podviga pretvorio u svoju prirodu, u svoju dušu, u svoju savest, u svoje ja, u svoje „sebe“. I ljubeći „sebe“, On ustvari ljubi ono što je Hristovo, božansko, večno, ali se putem svetih tajni i svetih vrlina stopilo s njegovom prirodom, slilo sa njegovom dušom, i postalo bićem njegova bića, suštinom njegove suštine. Tu nema ničeg od samoživog i sebičnog i grehovnog samoljublja. Hrišćanin ljubi svoju hristoliku dušu i Hristova bogatstva u njoj. Otuda zapovest: „da svaki ljubi onako svoju ženu kao i sebe samoga“, znači: da svaki ljubi u njoj ono što je božansko, besmrtno, večno, bogočovečno; da je ljubi Hristom i radi Hrista. Jedino se tako hrišćanski supruzi spasavaju od sladostrasnog i grehovnog samoljublja. A žena, imajući tako hristoljubivog muža – „da se boji svoga muža“. Jer on treba da rukovodi njihovom malom crkvom, crkvom udvoje. Na njemu je i odgovornost i čast; a na njoj – ushićenje, i bojazan da to ne izgubi. „Tajna je ova velika“ – τὸ μυστήριον τοῦτο μέγα ἐστίν“.