Efescima 5,6

6-7

„Niko da vas ne vara praznim rečima, jer zbog toga ide gnjev Božji na sinove protivljenja. Ne bivajte dakle zajedninari njihovi“. – Prazne su reči one u kojima nema istine Božje. One su i mehurski lake i mehurski kratkotrajne. To su, na prvom mestu, reči „sinova protivljenja“, tojest onih koji se protive Bogu i svemu Božjem. Njihove su reči „prazne“, jer ne sadrže u sebi nikakvog stvarnog i opravdanog razloga zbog koga bi se trebalo protiviti Bogu. Zašto se protive Bogu? Ako im je do Istine, eno je sva u Hristu Bogu; ako im je do Pravde, eno je takođe sva u Njemu; ako im je do Dobra, do Ljubavi, do slobode, do Mudrosti, do Besmrtnosti, do Večnoga Života, do Raja, – eno sve je to u Njemu potpuno dato. Zaista, ne postoji stvarni razlog zbog koga bi se trebalo protiviti Bogu, ne pokoravati Mu se, odbacivati Ga, ne priznavati. Ali u tome se i sastoji nerazumnost i ludost ljudskog bogoprotivljenja i bogoborstva, i neopravdanost bezboštva. U tome oni su samo slepi i ludi i glupi podražavaoci – đavola. Jer je sav đavo u bogoprotivljenju i bogoborstvu i bogoodricanju. Sav život njegov, i sav smisao bića njegova je u tome: protiviti se stalno i uporno Bogu i svemu Božjem. I ljudi, protiveći se Bogu, ispunjuju se duhom prvog i večnog Bogoprotivnika – đavola, dobrovoljno se usinjuju njemu, i tako postaju „sinovi protivljenja“. U celokupnom njihovom bogoboračkom radu očigledno je prisustvo duha i sile prvog Bogoprotivnika. Zato sveti tajnovidac i tvrdi da đavo stalno „radi u sinovima protivljenja“ (Ef. 2,2). Zbog bezrazložnog protivljenja Bogu od strane „sinova protivljenja“ i ide gnjev Božji na njih. Hrišćani znaju da razlikuju duhove, i reči Božje od praznih reči „sinova protivljenja“. Zato ne pristaju uz njih, niti su im zajedničari.

Pored toga, svaki čovek koji uporno i svesno ostaje u svojim gresima, i ne kaje se, sin je protivljenja. Jer greh po prirodi svojoj nije drugo do protivljenje Bogu, rađenje protiv volje Božje, protiv onoga što Bog voli i što hoće od ljudi. Suštinom svojom greh je sav protiv Boga, i zato odnosi i odbacuje čoveka daleko od Boga, odbacuje ga do u sam pakao, ako se čovek ne pokaje od greha. Greh i nije drugo do ugledanje na đavola, podražavanje đavola, kao što je svaka sveta vrlina ugledanje na Boga, podražavanje Boga. Ostajući dobrovoljno i uporno u svojim gresima, ljudi samim tim imaju udela u prirodi đavola i u carstvu njegovom, zato ne mogu imati udela u carstvu Hrista Boga (sr. Ef. 5,3-5). Živeći pak svetim tajnama i svetim vrlinama, ljudi postaju „zajedničari u prirodi Božjoj“, i time zajedničari u carstvu Hrista Boga (sr. 2. Ptr. 1,3-8).