Efescima 6,6

Iako služe ljudima, hrišćani ne čine to da bi ugodili ljudima nego Bogu; oni nisu čovekougodnici već bogougodnici. Oni bi ugađali ljudima kao ljudima, kada bi od njih očekivali nagradu; oni pak sve očekuju od Boga i Gospoda Hrista, kome svim srcem služe. Za svakog hrišćanina važi ona apostolova reč: „Kada bih ja ljudima ugađao, onda ne bih bio sluga Hristov“ (Gl. 1,10). „Sluga Hristov“ i kad ugađa ljudima, ugađa im kao „sluga Hristov“, da bi ih pomogao na njihovom evanđslskom putu u služenju Hristu; ili ako nisu na evanđelskom putu, da bi ih izveo na njega. Za hrišćanina je glavno: služiti ljudima „tvoreći volju Božju od srca“, ne licemerno, ne čovekougodnički. Desi li se da gospodar tvoj „po telu“ hoće da te služenjem njemu odvrati od služenja Hristu, onda si u pravu, u evanđelskom pravu da ga ne poslušaš. Tako su mnoge sluge postali sveti mučenici, jer nisu hteli slušati svoje gospodare po telu kada su zahtevali od njih da se odreknu Hrista.

Biti sluga nije nedostojno i ponižavajuće za hrišćanina, jer je svako zvanje uzvišeno i dostojno čoveka, ako preko njega tvori volju Božju od srca, ako dёla kao sluga Hristov. Sveti apostol preporučuje: „svaki neka ostane u onome zvanju u kome je pozvan“, jer je u svakom zvanju glavno – „držanje zapovesti Božjih“ (1. Kor. 7,20.19). Da bude slugu i gospodara u svetu, to je volja Božja. Ali su i sluge i gospodari dotle Božji, dok tvore volju Božju, dok drže zapovesti Božje. Proglase li svoju samovolju za vrhovni zakon svoj, i sluge i gospodari postaju robovi najubitačnijeg zla: samoljublja. Hrišćani uvek smatraju sebe za sluge Hristove, i sve poslove obavljaju „kao sluge Hristove“. Pritom, uvek iskreno i od srca, a ne čoveko ugodnički, laskavački, ulizički; služe ljudima „kao sluge Hristove“, jer kroz ljude služe samome Gospodu Hristu.