Filipljanima 1,24

Ozaren ljubavlju Hristovom apostol Pavle priznaje u poslanici Filibljanima, da je za njega smrt dobitak, pošto je njegov život Hristos. Ljubav njegova prema Hristu vuče ga u smrt, da bi što pre stao uz Hrista, a ljubav prema vernim ljudima opet goni ga da još ostane u telu. Pa ipak to nisu dve ljubavi, koje rastržu apostola i vuku ga na dve strane, nego jedna ista, koja otvara pred njim dve riznice blaga: jedna riznica blaženi svet na nebu, a druga duše verujućih na zemlji. Ono nebesno blago uveličava se ovim blagom sa zemlje; ova riznica preliva se u onu. Da ide na nebo — na to vuče apostola ljubav i nagrada; da ostane na zemlji — na to ga vuče ljubav i dužnost.

Pa kad jedan smrtan čovek, braćo moja, nalazi da je potrebnije biti u telu iz ljubavi prema braći svojoj, kakvo je onda čudo da je besmrtni Bog uvideo pre apostola da je potrebnije biti u carstvu duhovnom. Ova ispovest Pavlova pred Filibljanima — ne objašnjava li nam ona sasvim jasno pobude vaploćenja Sina Božjega? Tamo, na nebesima je pravo Hristovo carstvo i pravi Hristov život, bez primese greha i smrti. Ali ljubav Sina Božjega prema ljudima našla je da je potrebnije biti u telu, na zemlji, među ljudima. Vaistinu, moramo biti blagodarni apostolu Pavlu, što nam je objašnjavajući sebe, objasnio tajnu Hristova dolaska i prebivanja u telu.

Gospode, divan si u svetim Svojim. Tebi slava i hvala vavek. Amin.