Filipljanima 2,15

Samo gradeći svoje spasenje "sa strahom i trepetom", i čineći "bez gunđanja i dvoumljenja" sve što je evanđelsko, hrišćani postaju "bez mane i čisti", i to - "usred roda izopačenog i pokvarenog" koji se davi u gresima i raspada u strastima. Greh je opaka sila koja izopači čoveka, okrene i prevrne sve u njemu; i on, bogoliko stvorenje, greholjubljem strmoglavljuje sebe u mračno carstvo zla gde se robuje nezajažljivim strastima. A hrišćani, spasavajući se od greha, isceljuju svoju dušu od bolesti, povraćuju joj celost, postaju ἀθέραηοη = celi, celostni, čitavi, i ne dopuštaju da im strasti kvare, razjedaju, mrve, rasparčavaju dušu. Tako postaju "besprekorna deca Božja": njihovo je bogoliko biće vascelo ustremljeno ka Ocu njihovom, Bogu, kome hitaju kroz svete tajne i svete vrline spasenja. Pomoću ovih svetih sila spasenja oni odbijaju od sebe grehe i strasti, ne dopuštaju im da se uvuku u dušu, u savest, u um, i tamo izazovu kvarenje, truljenje, raspadanje. Tako oni čuvaju i održavaju celostnost, integritet i duše, i savesti, i uma. A takva duša, takva savest, takav um: i hoće, i misli, i čini samo ono što je božansko, besmrtno, večno; ono što je Bogu ugodno. Da, hrišćanin biti nije drugo nego neprestano volju Hristovu tvoriti, i tako u svemu Bogu ugađati.

Ĉisti, bez mane, besprekorni "usred roda izopačenog i pokvarenog" hrišćani svetle u njemu "kao svetila" nebeska, kao zvezde. Što su svetila nebeska u svetu, to su hrišćani u rodu ljudskom: osvetljavaju puteve koji vode ljude spasenju od greha, smrti i đavola, i odvode ih Bogu, večnom životu i božanskom savršenstvu. Bog i Gospod Hristos je jedina "istinita Svetlost" (Jn. 1,9); ispunjeni NJime, hrišćani svetle u tami ovoga sveta kao neugasiva božanska svetila. Sve što je Hristovo u njima, samo od sebe zrači božanskom svetlošću koju nikakva tama ne može obuzeti, ni ugasiti. Otuda najsavršeniji hrišćani, Svetitelji, čudesno i čudotvorno zrače i svetle, i osvetljavaju nam svima puteve spasenja.