Filipljanima 2,4

Odlika je svakog hrišćanina osećanje sabornosti, osećanje lične sveodgovornosti. On zna: kada pada, on sa sobom i druge obara; kada se diže, on sa sobom i druge podiže. NJegov život nije samo njegov, već utkan u život ostale braće po veri, jer svi sačinjavamo jedno telo, Crkvu. A u Crkvi nam je sve zajedničko: i Bog, i svetinje, i duša, i savest, i srce. Kako onda sebično i samoživo gledati samo "na svoje"? Evanđelski je: brinuti i za druge kao za sebe; gledati na svoje kao na njihovo, i na njihovo kao na svoje. Ko zna koliko duguješ svetiteljima Božjim, i njihovim molitvama, i samu dušu svoju, i samu veru svoju, i samo spasenje svoje! A o imanju i da ne govorimo. Ono je sasvim Božje: tebi je kao pozajmica dato od Boga; pozajmljeno tebi, da bi i ti, ne od svoga, već od pozajmljenoga pozajmljivao drugima. Ustvari, svi mi živimo isključivo na imanju Božjem. Šta imaš, a da nisi primio? Bog ti je dao i dušu, i srce, i telo, i misao, i osećanje. Sve je to Božje imanje. Dato ti je da ga obrađuješ. Tako i postupaj sa njim. Tako gledaj i na braću svoju oko sebe. I njima je Bog poverio svoje imanje; nekome više, nekome manje. Vodi računa o Božjem imanju, pa bilo povereno tebi ili tvojim bližnjima. Vodi računa o njihovoj duši, kao o svojoj, i o njihovom spasenju, kao o svom: "Ne gledajte svaki na svoje, nego svaki i na ono što jv drugih". Vidiš, bogonosni apostol naređuje: "svaki", - nema izuzetka. Ne postupaš li tako, odgovaraćeš Bogu za rasipanje, ili za nipodaštavanje, ili za uništavanje imovine Božje. "Kada svaki, ostavljajući svoje, stara se o dobru drugoga, i u njih biva: ja o tvome, a ti o mome; onda to već nije život ljudski nego anđelski. "Kada ja gledam ono što je dobro za tebe, a ti ono što je dobro za mene, onda tu nema mesta ni slavoljublju, ni svađi, niti ikakvom zlu uopšte; to je prosto život anđelski i božanski."