Filipljanima 2,8

Postao je kao mi, da bismo mi mogli postati kao on. Sveti Duh milošću pokušava da nas transformiše u savšrenu kopiju njegove poniznosti.

Očigledno je da je Gospod prihvatio prirodna osjećanja kako bi potvrdio svoju ljudskost, stvarnu a ne iluzornu.

I sebe tako uzvišenog, tako savršenog, tako bezgrešnog, ponizio "postavši poslušan do smrti, i to smrti na krstu". Zato, da bi kao stvarni čovek u ime svih ljudi, i za sve ljude, i mesto svih ljudi pobedio smrt, i spasao ih od smrti. Spustio se u smrt, u ambisni ponor smrti, da bi otuda kao svemoćni bezgrešni čovek, Bogočovek, izbavio rod ljudski. Zaista je neizmerno poniženje za bezgrešnog Bogočoveka spustiti se u smrdljivi ponor smrti, gde se raspalo i truli toliko ljudskih bića, gde je smrad od grehova neizdržljiv, gde je svirepa vlast zlosmradnih duhova nečistih nepodnošljiva. "Poslušan do same smrti", - poslušan kome, čemu? Božanskoj ljubavi, i nameri, o spasenju sveta krsnom smrću Sina Božjeg. "Poslušan" svojoj bezgraničnoj ljubavi za čoveka, svojoj žalostivosti, svojoj svemilostivosti. Smrt je poniženje za bogalikog čoveka, akamoli za bezgrešnog Bogočoveka. Ĉovek je iz greholjublja ponizio sebe do smrti, i potčinio sebe smrti; bezgrešni Bogočovek je iz čovekoljublja dobrovoljno ponizio sebe do smrti, i potčinio sebe smrti. Greholjubiv do kraja, čovek nije mogao izbaviti sebe od smrti, jer je svojim vlastitim gresima, kao neraskidljivim okovima, sam sebe držao u ropstvu smrti. A gresi su sila smrti.

Bezgrešni Bogočovek je stvarno umro kao čovek, ali Ga smrt nije mogla zadržati u svome ropstvu, pošto u NJemu nije bilo greha, - te jedine sile pomoću koje smrt drži u svome ropstvu ljudska bića. Tako je bezgrenši Bogočovek svojom smrću uništio smrt. Ušavši u nju dobrovoljno, On ju je iznutra razorio svojom bogočovečanskom bezgrešnošću i svepravednošću, i tako spasao rod ljudski od nje. Svepravedan i svesvet, bezgrešni Bogočovek je osvetio i samo najsramnije oruđe smrti - krst, i preneo na njega čudotvornu spasilačku silu svoje Bogočovečanske ličnosti.

Otuda je krst ne samo znak spasenja nego i sama sila spasenja, sama - "sila Božija" (1. Kor. 1,18).

Sebe svepravednog i svesvetog, sebe bezgrešnog Bogočoveka dobrovoljno poniziti do smrti, i to sramne smrti na krstu, zaista je smernost kojoj nema ravne ni u jednome od postojećih svetova. Zato je smernost i postala neophodna evanđelska vrlina i sveta sila spasenja, koju samo Bog daje ljudima za njihovo bezgranično smiravanje sebe pred bezgrešnim i svesmernim Gospodom Isusom. Spasonosnom smirenoumlju i svemoćnoj smernosti hrišćani se uče od samoga Gospoda Isusa (sr. Mt. 11,29; Lk. 22,27; Jn. 13,5.13-15).

Poslušanje je pokornost volji koja postoji, a ne onoj koja ne postoji; jer ono što je beslovesno nećemo nazvati ni poslušnim ni neposlušnim, a bivajući poslušan Ocu, Gospod to nije bivao kao Bog, već kao čovek: "Jer kao Bog, On nije ni poslušnik niti neposlušnik; jer to su svojstva onih koji su pod nečijom vlašću", kako kaže bogosloveni Grigorije. Prema tome, Hristos je i kao čovek imao volju.