Galatima 1,4

4-5

Zlo našeg čovečanskog sveta je nesravnjeno i veće i jače od celokupnog roda ljudskog, jer je suštinom svojom od vrhovnog zloduha – Satane, i njegovih mračnih saradnika – palih anđela, đavola. A ljudski gresi, svi uopšte, svojim najunutrašnjijim nervom, svagda nevidljivim, uvek su od đavola, i njihove strahotne zlosile. Kroz grehe Satana vlada rodom ljudskim, a glavna mu je sila smrt. Smrti ne bi bilo da nije greha; smrt je zmija, a greh je njena žaoka, kroz koju ona toči u ljudska bića otrov svoj; i smrtnošću truje prirodu ljudsku. Zbog toga su ljudi bespomoćno roblje greha i smrti. Preko ljudi, zemaljski svet je i sam postao rob svakojakog zla. Zemljanim telom svojim organski vezani sa zemljom i svim što je na njoj, ljudi prenose sve svoje, i dobro i zlo na zemlju i sva stvorenja što su na njoj. Čovekovo je zlo postalo zlo cele zemlje, cele prirode, celokupne tvari: zato „sva tvar – πᾶσα ἡ κτίσις“, potčinjena čovekovom grehu, zlu i smrti, „uzdiše i tuguje“ rastrgana ovim troglavim čudovištem, i čezne da se oslobodi muka koje joj je čovek nametnuo (sr. Rim. 8,19-22). Našavši u rodu ljudskom bezbrojne kapije otvorene, sva zla iz satanskog sveta nagrnula su u zemaljski svet i potopila ga, zato je sveti tajnovidac, sagledavši svet u celokupnosti njegovoj, sa bolom objavio strašnu vest: „sav svet leži u zlu“ (1. Jn. 5,19).

Od tako zlog sveta, u kome je zlo neizmerno jače od svakog bića ljudskog, može spasti samo Jedini Dobar, Jedini Bezgrešan – Gospod Hristos, Bogočovek. Radi toga On „dade sebe za grehe naše, da nas izbavi od sadašnjega sveta zloga“: dade sebe Bogočoveka, ušavši kao čovek u samo srce smrti i greha, i iznutra ih razorivši Božanstvom Svojim. Smrću Svojom Gospod je ušao u carstvo smrti, ad, ali je bleskom Božanstva Svog umrtvio ad, jer je Njegova čovečanska duša, sa kojom je sišao u ad, i u smrti bila nerazdeljivo sjedinjena preko Njegove Ipostasi sa Njegovim Božanstvom. Tako je u Njemu Bogočoveku čovek pobedio smrt i ad, i sva njihova zla, i prestao biti rob njihov. Sve je to Gospod Isus učinio „po volji Boga i Oca, kome slava u sve vekove“, jer iako je postao čovek, Gospod Hristos je zanavek ostao Bog, uvek jednosuštan, jednovoljan, jednoprirodan sa Bogom Ocem. Odnevši tako pobedu nad zlom sveta Svojom smrću i vaskrsenjem, Gospod je uistini pobedio zlo sveta, „zli svet“, „svet koji u zlu leži“, i izveo rod ljudski na put Svoga Božanskog Dobra, i poveo ga Crkvom Svojom u Carstvo Nebesko putem Svoje Večne Božanske Istine, Večne Božanske Pravde, Večne Božanske Ljubavi, Večnog Božanskog Života, i uvodi ljude u Nebesko Carstvo pomoću svetih tajni i svetih vrlina. No u svetu, i posle Spasove pobede nad zlom, ima mnogo dobrovoljnih ljubitelja i podvižnika zla, od kojih sledbenici Hristovi imaju muke i nevolje. Ali ih pobeđuju svepobednom silom Gospoda Hrista koji je objavio ostvarenu blagovest: „U svetu ćete imati nevolju; ali ne bojte se, jer ja pobedih svet“ (Jn. 16,33).

Dok je carević u kolevci, šta je on bolji od sina robova? Niti je telo njegovo bolje, niti misli njegove uzvišenije, niti želje njegove čistije. Kakav je sin carev, takav je i sin robov, takav i sin prosjakov. I za nekoliko godina sin carev ne razlikuje se od sina roba. Kada pak sin carev poraste i sa punom svešću o svom dostojanstvu primi vlast nad carevinom, a kada sin robov poraste i sa punom svešću podlegne jarmu ropskom, tada se vidi ogromna razlika. Tada se objavljuje jasno, da naslednik i rob nisu jednaki, jer rob ima da robuje a car da gospodari.

Tako je i s hrišćaninom i nehrišćaninom, hoće apostol da kaže. Nehrišćanin robuje prirodi, hrišćanin vlada prirodom. I nehrišćanski period istorije roda ljudskog pokazuje kako je čovek bio rob stihija, rob tela, rob idola i tvorenja. A hrišćanski period istorije roda ljudskog pokazuje kako je čovek gospodar i vlastelin, plemić carskoga roda i naslednik svega.
Čak i oni koji su znali za jednoga istinitog Boga, kao što su bili Izrailjci, nisu bili prema Bogu kao deca i naslednici prema ocu svome nego kao robovi i sluge prema gospodaru i sudiji. A kad se navrši vrijeme, i dođe na zemlju Sin Božji Jedinorodni, On učini da primimo posinaštvo, i da Duhom Božjim oslovljavamo Boga: Avva Oče!

Što dođe, braćo, Hristos na zemlju? Da nas učini boljim od robova, da nam da pravo sinova i dužnost gospodara. Pravo sinova jeste da imenom Hristovim zovu Boga Ocem, i dužnost je gospodara da vladaju nad sobom, nad svojim telom, nad svojim mislima i željama i nad svom prirodom oko sebe.

Sine Božji Jednorodni, Tvojom milošću i žrtvom mi smo primili posinaštvo; o pomozi nam da ga Tvojom pomoći u čistoti i istini održimo do kraja. Tebi slava i hvala vavek. Amin.