Galatima 2,11

U meni ništa nije veće od Hristove Istine, koja mi je svemilostivo darovana čudesnim Gospodom Isusom; ja ništa u sebi ne vidim sem nje; i ako ima u meni revnosti i ljubavi i samopregora, onda je sve to za nju i radi nje. A ta Istina, a ta Sveistina jeste Evanđelje Hristovo, Evanđelje spasenja i oboženja roda ljudskog. Bez Njega – rod ljudski nije ništa drugo sem lešina do lešine, koje ne znaju za vaskrsenje iz svoga smrada, iz svojih bezbrojnih smrti, iz svojih odvratnih crvinjaka. Kad je u pitanju Evanđelje Hristovo, onda je sve u pitanju, sve i na zemlji i na nebu: u pitanju je i sam Bog. Jer kako bi bedni rod ljudski mogao znati za jedinog istinitog Boga i Gospoda, da nije Evanđelja Hristovog? Kad je u pitanju Evanđelje Hristovo, onda je u pitanju ne samo naš zemaljski svet, već svi svetovi vidljivi i nevidljivi, jer svi oni na njemu stoje i radi njega postoje. Ono je jedina svevrednost, od koje sve ostale vrednosti dobijaju svoju vrednost. Zato je ono jedino nepogrešivo merilo svih bića i stvari. Sve što nema u sebi duha njegova lakše je od ništa, mrtvije od smrti, nemoćnije od senkine senke. Apostol je njime apostol, duša je njime duša, spasenje je njime spasenje, oboženje je njime oboženje, istina je njime istina, pravda je njime pravda, ljubav je njime ljubav, čovek je njime čovek, večnost je njime večnost, Hristos je njime Hristos. Šta kažem? Bog je njime Bog. Zato kad prvovrhovni apostol Petar dođe u Antiohiju, ja i njemu u oči protivstadoh, jer beše zaslužio osudu – ὅτι κατεγνωσμένος ἦν. Osudu? Da, jer je hteo da iz čovekougodništva dovede u opasnost Evanđelje spasenja: da obredni zakon jevrejski učini uslovom spasenja za sve hrišćane.