Galatima 2,20

i ja više ne živim, nego živi u meni Hristos. Kako? Kroz Svoje svete tajne i svete vrline, preko kojih me svemilostivo ispunjuje Večnom Istinom, Večnom Pravdom, Večnom Ljubavlju, Večnim Životom: Sobom – jedinim istinitim Bogom i Gospodom. A sve to ja sam nikada ne bih mogao dati sebi, niti bi mi iko od ljudi to mogao dati. Gde je ta sila u ljudima, u čoveku uošpte, koja im može dati Život Večni, Istinu Večnu? Kratke su i nemoćne misli čovekove, kratka i nemoćna osećanja, kratak i nemoćan život, kratka i nemoćna snaga, jer ih neprestano nagrizaju, smanjuju, umrtvljuju gresi, strasti, smrti, đavoli. Jedino sa Gospodom Hristom sve se u čoveku menja: iz prolaznog u neprolazno, iz smrtnog u besmrtno, iz vremenskog u večno, iz čovečjeg u bogočovečno. Jer jedini On, Večni Bog i Gospod, čovekovu misao preobražava u bogomisao, i tako je čini večnom; i čovekovo osećanje u bogoosećanje, i tako ga čini večnim; i čovekov život u bogoživot, i tako ga čini večnim; i čovekovu snagu u bogosnagu, i tako je čini večnom. I kada u meni blagodaću živi Hristos, On živi u meni Svojom Večnom Istinom, – a ko će nju usmrtiti? On živi u meni Svojom Večnom Ljubavlju, – a ko će nju umrtviti? On živi u meni Svojim Večnim Životom, – a ko će njega ubiti? On živi u meni Svojom Večnom Pravdom, – a ko će nju uništiti? On živi u meni punoćom Svoga Božanstva, – a ko će tu punoću okrnjiti? Vascela tajna života je u Njemu, i u njoj vascela tajna Istine i Pravde i Boga, jedinog istinitog Boga u svima svetovima. A van Njega – sve sama smrt, jeziva, užasna, nakazna. Jer bez Njega i van Njega život nije drugo do postepeno ili naglo umiranje u mukama, u strastima, u gresima; umiranje kroz misli, kroz osećanja, kroz želje, kroz dela; umiranje koje se neminovno završava večnom duhovnom smrću, u kojoj večito? – Neprekidno samoubijanje, samoproždiranje, samovijanje obezbožene samosvesti. Moj život bez Njega? Ta to je neprekidno vihorenje svih vihora smrti kroz sve urvine moga ljudskog bića. Čime ću zaustaviti to moje jezivo umiranje kroz sve misli, kroz sva osećanja, kroz sva dela, kroz sve živote? Ničim, ničim, ničim! i nikim, nikim, nikim! do samo – Njime, čudesnim Bogočovekom, sladčajšim Gospodom Isusom. Jer samo On, sjedinivši u Sebi vascelog Boga sa vascelim čovekom, Svojim Božanstvom dao je prirodi ljudskoj večni život i večnu istinu. I u Bogočovečanskom telu Njegovom, Crkvi, mi se priopštavamo tome večnom životu, i živimo njime stvarno i istinski još ovde na zemlji, da se to produži i kroz svu večnost na nebu. Samo kao sutelesnici Bogočovekovi mi postajemo posednici tog istinski večnog života (sr. Ef. 3,6), i ispunjujemo se „svakom punoćom Božijom“ (Ef. 3,19), i time pobeđujemo svaku smrt i – sve smrti, svaki greh i – sve grehe, svakog zloduha i – sve zloduhe, doživljujući božansku punoću ljudskoga bića u svima njenim savršenstvima. I tako Hristovi ljudi postaju „bogovi po blagodati“, bogoljudi po blagodati, i na taj način ispunjuju glavno naznačenje čovekova bića u ovom svetu. Jer šta je čovekovo glavno, Bogom određeno, naznačenje? Da putem svetih evanđelskih tajni i vrlina poraste „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove – εἰς μέτρον ἡλικίας τοῦ πληρώματος τοῦ Χριστοῦ“ (Ef. 4,13; sr. Kol. 1,28), da vascelo biće svoje ispuni Gospodom Hristom, svim Njegovim bogočovečanskim silama, i tako živi bogočovečanskim životom i u ovom i u onom svetu. I Hristov čovek svim bićem oseća da je sav život ljudski od početka do kraja dar Hristov, pa i sam život u telu sav je tajnom svojom i silom svojom od Njega. I što ja sad živim u telu, živim verom Sina Božjeg koji me zavole i predade sebe za mene, inače bi mi hiljade smrti dosad ukrale i dušu i telo. No svemilostivi Gospod, Jedini Čovekoljubac, koji jedini potpuno zna nemoć prirode ljudske, predade sebe za mene, da bi me izbavio od večne smrti u koju mi vascelo biće uvaljuju gresi. Vera me duhovno sjedinjuje sa Gospodom Hristom, izvorom života, i ja njome crpim iz Njega život, pravi život i telu mome. Jer šta je život u telu ljudskom ako u njemu nema Boga? Pakao jedan, i dva i tri i četiri i hiljade paklova: svaka noć u telu bez Boga – pakao, svaki dan; i ne samo to, nego i svaki čas i svaki trenutak – pakao. Da, to je bio, i to bi zanavek ostao život čovekov u telu, da u telo ljudsko nije sišao i ovaplotio se čudesni Bog i Gospod Isus Hristos, da ga ispuni Sobom, i tako pretvori u hram, u obitalište istinitoga Boga, i na taj način istera iz njega sve smrti, sve grehe, sve zloduhe, i učini ga dostojnim božanske besmrtnosti i blaženstva i raja u Svojoj Božanskoj večnosti. Gospod se sa telom vazneo na nebo, i večito živi u telu na nebu s desne strane Boga Oca, iznad svih suncezračnih Serafima i Heruvima; i na taj način uzdigao i uzveličao telo slavom koju um ljudski ni zamisliti ne može, i zacario ga u večnom carstvu Trosunčanog Božanstva. I ja, što živim u telu, živim verom Sina Božjeg, jer mi je jedino ta vera otkrila smisao, božanski smisao tela ljudskog: da je i ono za Gospoda i za Njegovu Božansku večnost, i da je Gospod za telo (1. Kor. 6,13). Tek u Bogočoveku telo je dobilo svoju večnost kroz bogočovečnost, i dobija je kroz blagodatno obogočovečenje u Bogočovečanskom telu Hristovom – Crkvi.