Galatima 3,23

Do Hristova dolaska u naš zemaljski svet, svi su ljudi bili pod grehom, i u grehu kao u nekoj tamnici, u kojoj je Zakon Božji svetlošću svojom jasno osvetljavao ljudima njihovu grešnost, te su oni bili svesni svoje grešnosti i odgovornosti pred Bogom, a i svoje bespomoćnosti pred strahotnom silom greha i zla. No time im je bilo dato sve, da bi oni vatreno želeli dolazak Bezgrešnog Mesije, koji će ih osloboditi greha i izvesti ih iz njihove tamnice, koja je ustvari pakao i carstvo smrti, u kome je car Satana. Čuvani pod Zakonom, i u lancima Zakona, ljudi su kočeni i zadržavani da greh ne uzme maha još u većim razmerama; i tako bili čuvani kao zatvoreni za veru koja se imala dati Bogočovekom Hristom, Mesijom.

Zašto se sav domostroj spasenja Hristovog naziva verom, a ne znanjem, a ne zakonom? Zato što je Gospod i Bog Isus Hristos doneo ljudima takva božanska blaga i takva božanska savršenstva, kakva ogrehovljeni um ljudski i savest i srce ni zamisliti nisu mogli, niti mogu, a kamoli znati ih i dobiti ih svojim moćima. Pobediti smrt i dati čoveku besmrtnost i život večni, koji je to um ljudski mogao smatrati za moguće i normalno i logično? Nijedan. Vera u to – vera je u nemoguće. A to baš i jeste ono što je Gospod Hristos učinio za rod ljudski: jedini On učinio je ono što je po svima zakonima ljudske ogrehovljene logike, logike „zatvorene pod greh“, apsolutno nemoguće. Učinivši nemoguće mogućim, On je ljudima dao veru, veru koja obuhvata sve Njegove bogočovečanske podvige na zemlji: pobedu nad grehom, pobedu nad smrću, pobedu nad đavolom; i sve Njegove bogočovečanske darove: Večni Život, Večnu Istinu, Večnu Pravdu, Večnu Ljubav, i sve ostalo što je potrebno za čovekovo beskrajno usavršavanje u Bogu i ka Bogu, za čovekovo oboženje, za čovekovo obogočovečenje, za postignuće onog jedinog dostojnog cilja ljudskog postojanja u ovom i u svima svetovima: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš Nebeski – Bog (Mt. 5,48; sr. Lk. 6,36). Imajući sve to u vidu, Spasitelj je i rekao zaprepašćenim povodom toga učenicima Svojim: Ljudima je ovo nemoguće, a Bogu je sve moguće (Mt. 19,26). Suština i novina novozavetne bogočovečanske blagovesti i sastoji se u tome, što Bog, postavši čovek, čini u našem čovečanskom svetu mogućim i ostvarljivim sve što je božansko (sr. Lk. 1,37; 18,27). Ljudska nemoć i Božja svemoć, eto to je dilema; i to je vera u Hrista. Bogočovek ličnošću i podvigom Svojim uklanja tu dilemu, tu antinomiju, i kao Bog čini da u čovečanskom svetu nemoguće postane mogućim, i daje ljudima tu silu, da i oni to isto čine (sr. Jn. 14,12). Otuda sveti apostol Pavle i objavljuje reč i stvarnost koju niko od ljudi nije mogao bez Hrista Bogočoveka ni steći ni izreći: „Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moći daje“ (Flb. 4,13).

Kada Zakon Mojsijev, Zakon Božji ne može spasti, i nema sile, kako onda ti – ogrehovljena savesti ljudska, i ti – ogrehovljeni razume ljudski, i ti – ogrehovljena voljo ljudska, možete znati i umeti i imati moći da spasete čoveka i rod ljudski od greha, smrti i đavola? Šta vama treba? Jedno: da se oslobodite grehovnosti svoje. Tada ćeš ti, savesti ljudska, božanski jasno sagledati i videti razliku između dobra i zla, i steći ljubav za dobro i mržnju za zlo. A to ćeš postići, ako sebe žrtvuješ veri Hristovoj predavši joj se potpuno, da te ona preradi, prerodi, preporodi, preobrazi, osveti, oboži, obogočoveči. Tako i ti, ogrehovljeni razume ljudski, i ti ogrehovljena voljo ljudska, i ti ogrehovljena logiko ljudska, i sve što se čovek zove, – svima je vama samo jedan lek od smrti i greha: vera u Bogočoveka; i jedina pobeda nad grehom, smrću i đavolom: vera u Bogočoveka; i jedina besmrtnost i večnost i blaženstvo u Istini Večnoj, u Pravdi Večnoj, u Ljubavi Večnoj, u Radosti Večnoj: vera u Bogočoveka. Savesti moja, šta ćeš mi ti, ako me ne privedeš Hristu, da te On osveti, oboži, obogočoveči? Bez njega – ti si mi nepotrebna! bez Njega – ti si mi muka i teret! idi od mene, bespomoćna slepice! I ti razume, šta ćeš mi, ako me ne privedeš Hristu koji te jedini može isceliti od svih tvojih nemoći i bolesti i zabluda? Bez Njega, Božanskog Sverazuma, Svelogosa – ne trebaš mi! O, proklet, proklet, proklet bio! jer si me bezbroj puta u zablude zavodio, i u besmislice potapao, i u smrti survavao! Našta mi sve moje, sve što mene čini mnome? Ne treba mi ni ovoga ni onoga sveta, ako ne postane Hristovo, i time – osvećeno, oboženo, spaseno, spaseno od smrti, greha i đavola!