Galatima 3,25

Zakon, i sve što je u njemu, samo je „senka“ onoga što je ostvario Hristos postavši čovek, sišavši u naš zemaljski svet i donevši Sobom sve stvarnosti neba (sr. Kol. 2,17). A te su stvarnosti? Božanske stvarnosti. Jer donevši sebe, Boga na zemlju, On je doneo i svesavršenu Svestvarnost: svestvarnost Večne Istine, Večne Pravde, Večne Ljubavi, Večnog Dobra, Večnog Života. I sve to ovaplotio u telo ljudsko, u telo Svoje, i učinio čovečanski realnim i opipljivim za svako ljudsko biće. I osnovao na sebi i sobom – Crkvu, telo Hristovo, u kome je sva punoća Božanstva (Kol. 2,9; Ef. 1,23); i Njega Bog Otac dade za glavu telu Crkve (Ef. 1,22). Na taj način „telo Hristovo“ je postalo smestilište i obitalište svih nebeskih, božanskih stvarnosti. A kada je telo tih stvarnosti tu, na zemlji, onda „senka“ njihova nije ni potrebna; više nismo pod Zakonom; Zakon se sa radosnom smirenošću uklanja, pošto je izvršio svoju dužnost. Zakon nas je doveo Hristu, a Hristos nas verom Svojom uvodi u sve božanske darove i savršenstva. Vera u Hrista daje svakom ljudskom biću sve što mu je potrebno za pobožan večni život i u ovom i u onom svetu (sr. 2. Petr. 1,2-4). Jer u Hristu se spasava, opravdava svaki koji veruje u Njega (sr. D. A. 13,39). Pošto dođe vera Hristova, i u njoj i sa njom sav istiniti Bog i Gospod sa svima Svojim božanskim savršenstvima; pošto je Spasitelj, Bogočovek Hristos već tu, sa nama, zauvek među nama u Crkvi Svojoj, onda nam nije više potreban voditelj ka Hristu – Zakon Mojsijev. Od sada smo neposredno pod Bogom Gospodom Hristom, pod verom Njegovom, nismo više pod voditeljem, pod Zakonom Mojsijevim. Bog Spasitelj i Mesija nije više obećanje, već naša zemaljska stvarnost; On nije samo na nebu, već je sav i na zemlji u Bogočovečanskom telu Svom – Crkvi.