Galatima 3,28

Obukavši se u Hrista, vi ste se obukli u novog čoveka, večnog čoveka – Bogočoveka: On ljude blagodaću pretvara u bogoljude; Crkva je Njegova božanska radionica, u kojoj se ljudi svetim tajnama i svetim vrlinama prerađuju u blagodatne bogoljude: svi postaju sinovi Božji, i među sobom sveta božanska braća. „Nema više Jevrejina ni Grka; nema više roba ni slobodnjaka; nema više muškoga roda ni ženskoga: jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu“. U Bogočoveku Hristu sve zemaljske razlike što su među ljudima nestaju; ljudi se onebesuju, obožuju, obogočovečuju, ohristovljuju, i za hrišćane Gospod Hristos postaje sve i sva u svima njihovim vidljivim i nevidljivim svetovima. Što je Njegovo, to je njihovo: Njegov um – postaje njihov um (sr. 1. Kor. 2,16), Njegova duša – njihova duša, Njegova savest – njihova savest, Njegova volja – njihova volja, Njegova istina – njihova istina, Njegova pravda – njihova pravda, Njegova ljubav – njihova ljubav, Njegov život -njihov život, Njegova smrt – njihova smrt, Njegovo vaskrsenje – njihovo vaskrsenje, Njegovo vaznesenje – njihovo vaznesenje, Njegovo Carstvo – njihovo Carstvo, Njegov raj – njihov raj, Njegova večnost – njihova večnost, Njegovo blaženstvo – njihovo blaženstvo. A sve to hrišćane duhovno i blagodatno ujedinjuje u jedno telo, u jedan organizam, u jednu Crkvu: u njoj svaki živi u svakome i sa svakim, svaki živi za sve i za svakoga, svaki oseća sebe sobom u svakome i u svima: jedno srce, jedna duša, jedna savest (sr. D. A. 4,32; 1. Kor. 10,17; 12,12-27; Rim. 12,5; Ef. 3,18); svi jedno u Hristu Isusu, i stoga svi jedno među sobom, i jedan u drugome, svaki u svakome, i svi u svakome. U Hristu prestaje sve što je „po čoveku“, i nastaje sve „po Bogočoveku“: i vrednosti i merila i stvarnosti i misli i osećanja, sve biva po Bogočoveku, ništa po čoveku. Otuda u Hristu i nebivalo i neviđeno jedinstvo roda ljudskog, jedinstvo ostvareno bez nasilja i prinuda, dobrovoljno i blagodatno: bogočovečansko jedinstvo, i bogočovečanski red i poredak. Jer tu je uvek i u svemu: na prvom mestu Bog, pa čovek; nikad obratno, i nikad čovek bez Boga. Živeći u Bogočovečanskom organizmu, telu Hristovom, Crkvi, ljudi saborniziraju i svoje duše i svoje savesti i svoja srca i svoje misli, te žive i delaju iz te sabornosti, iz tog bogočovečanskog svejedinstva, i rastu jedan sa drugim i jedan kroz drugoga, svaki kroz sve i svi kroz svakoga, zajedno „sa svima svetima“ rastući svaki u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove (Ef. 3,18; 4,12-13; 1,22-23; Kol. 1,24-28). Mi se svi krstimo u jedno telo, bili Jevreji ili neznabošci, bili robovi ili slobodnjaci, i svi postajemo jedno telo, koje je Crkva; tako smo telo Hristovo, i udi među sobom (sr. 1. Kor. 12,13.20.27). U Crkvi nema Grka ni Jevrejina, obrezanja ni neobrezanja, divljaka ni Skita, roba ni slobodnjaka, nego sve i u svemu Hristos – τὰ πάντα καὶ ἐν πᾶσι Χριστός (Kol. 3,11): Hristos sve u svačijoj duši, sve u svačijem srcu, sve u svačijoj savesti i životu i mislima i osećanjima i htenjima, sve u svima svetovima i besmrtnostima i večnostima.