Galatima 4,7

Sve je to istina nad istinama, i neka to ne čudi tvoju majušnu misao ljudsku: jer si postao sin Božji. A postavši sin Božji, nisi više rob, nego si kao sin Božji i „naslednik Božji kroz Hrista“. Naslednik Božji! – ima li išta veće, i više, i uzvišenije, i vrednosnije, i dragocenije od toga za tebe, čoveka, nekadanjeg bespomoćnog roba greha, smrti i đavola? Šta je to što bi ljudi mogli poželeti kao nešto bolje i uzvišenije i dragocenije od onoga što im Gospod Hristos daje očovečivši se i verom pruživši im vascelog Boga, sa svima savršenstvima i bogatstvima? Hristom postaješ naslednik svega Božjeg, – ima li išta veće od toga, išta slavnije, bogatije, besmrtnije, večnije? Ko ti to drugi može dati? Niko, jer niko nije to što Gospod Hristos, te niko i nema ono što On ima i što On daje. Da, to je jedini Bog u svima svetovima koji iz neiskazanog čovekoljublja kao Jedini pravi Čovekoljubac daje čoveku, rodu ljudskom sve Svoje: svu punoću Svoga Božanskog bića (sr. Kol. 2,9-10; Ef. 3,19). Bez Hrista, i do Hrista, šta si, i šta si bio? rob – ne samo stihija ovoga sveta, nego još i gore, još i najgore: rob strasti, rob grehova, rob zala, rob smrti, rob đavola. O, čoveče bez Hrista, tvoje je ropstvo neiskazano i sveužasno; ti si neodrobljivo zarobljen! Jer ko te od ljudi mogao, i može, osloboditi toga ropstva: ko od mudraca, ko od učenjaka, ko od vojskovođa, ko od careva, ko od tirana? Niko! niko! niko! Pa ne samo to, nego i svi ljudi skupa, sav rod ljudski, od Adama tja do poslednjeg čoveka na zemlji, kada bi se rešio da tebe jednog oslobodi od smrti, da li bi mogao? Sigurno da ne bi, jer je smrt jača, neizmerno jača od svih ljudi svih vremena i rasa. Jedan je u rodu ljudskom jači od nje, samo jedan: Bogočovek, Gospod Isus Hristos. A sa Njim i u Njemu i kroz Njega svi oni koji veruju u Njega, i verom u Njega postaju naslednici svih Njegovih božanskih moći i sila, pa i Njegove božanske moći nad smrću: pobeda nad smrću, nad grehom, nad đavolom. Možeš i ti, i sa tobom svi hrišćani skupa, potrošiti sve duše svoje da biste mišlju prozreli i sagledali i obuhvatili ona božanska bogatstva i blaga koja Gospod Hristos daje ljudima i ima za njih i u ovom i u onom svetu, pa ipak nećete moći ni izdaleka naslutiti njihov sjaj i neizmernost i sladost i radost (sr. 1. Kor. 2,9). Kakvo veličanstvo postaje čovek sa Hristom! božansko veličanstvo! božanski prestolonaslednik! Gle, Gospod Hristos – istiniti čovek, sa istinitim čovečanskim telom, vaznesen na nebo, sedi večito s desne strane Bogu Ocu na prestolu svebožanske slave! A On je savazneo, i neprestano savaznosi sa Sobom i drži kraj Sebe sve one koji veruju u Njega: „izabrani rod, sveti narod, narod dobitka, narod Božji“ (1. Petr. 2,9.10).

To je vera naša, to je vizija naša, to je besmrtna stvarnost naša, to je večni život naš. „Jer je naše življenje na nebesima“ (Flb. 3,20). Zato „tražite ono što je gore gde Hristos sedi s desne strane Boga. Mislite o onome što je gore a ne što je na zemlji“ (Kol. 3,1-2). Vi „umreste s Hristom stihijama sveta“; iako živite u telu na zemlji – „vaš je život sakriven s Hristom u Bogu“ na nebesima (sr. Kol. 2,20; 3,4). Da, to je večni život naš, koji počinje još ovde na zemlji, obavezno ovde na zemlji. Eto, radi toga je čudesni Gospod i došao među nas, i postao kao jedan od nas, da nas Sobom i u Sebi uznese iznad svih smrti i svetova! o, i iznad svih nebesa, iznad svih Heruvima i Serafima, na večni presto večne slave Trosunčanog Božanstva! To je jedino istinsko čovekoljublje! – i nema drugog! To je Jedini Čovekoljubac – i nema drugog! Svako drugo čovekoljublje, nije li samozvanstvo, neistina, laž? I avaj – ljudožderstvo! Jer se čovekoljubljem ne može nazvati ništa što ostavlja čoveka robom smrti. Niti se čovekoljupcem može nazvati iko koji čoveka ostavlja robom smrti.

Dok čovek verom u Bogočoveka Hrista ne postane sin Božji, on zanavek ostaje rob smrti, rob greha, rob đavola, pa makar bio ne znam kakav filosof, ili vojskovođa, ili naučnik, ili mudrac, ili genije, ili sve to skupa zajedno. Jer sve to bez Hrista samo je muka na muku, okov na okov, tamnica na tamnicu, ropstvo na ropstvo, teret na teret, užas na užas, varka na varku, strahota na strahotu, smrt na smrt, pakao na pakao. Prokleti bili! jer me čine, posredno i neposredno, mnogostrukim robom smrti, smrti, smrti – smrdljive, strašne, nakazne, jezive, odvratne, svepagubne, sveljudožderske, sverazorne! A biti takav robčovek – zar je u tome ikakvo zadovoljstvo, i radost, i uteha? Pa to je prokletstvo nad prokletstvima, jeziva povorka crnih prokletstava. Da, prokletstvo je nad prokletstvima biti čovek a ne verovati u Hrista. O! ubijte u meni po stoput, po hiljadoput svako samosaznanje i samoosećanje, samo me ne odvajajte od čudesnog Gospoda Hrista! Ni pod kojim uslovom neću da sam čovek bez Njega, neću da sam biće koje ima svesti i samosvesti, osećanje i samoosećanje, jer sve to bez Njega – pakao je, pakao je, i samo pakao!

Samoosećanje čovekovo, samosaznanje – čist je pakao bez Hrista, i prokletstvo. Tek u Hristu, i sa Njim, ono se postepeno oslobađa svoje proklete paklenosti, i blagodaću Njegovom preobražava u raj, po kome bujno niče i raste i uspeva neuvenljivo i miomirisno cveće besmrtnosti: božanske misli, božanska osećanja, božanske želje, božanska raspoloženja, božanska dela. Ispunjujući Hristom Bogom dušu svoju kroz veru u Njega i ljubav k Njemu, čovek postepeno pretvara biće svoje u rajsko biće; i onda je radost nad radostima i blaženstvo nad blaženstvima biti čovek. Jer biti Hristov čovek ustvari i znači biti istinski čovek.

Treba još imati na umu i to da Ga mi i ne možemo zvati slugom; jer imena služenja i vladičanstva nisu svojstva prirode nego onih koji su to (sluge i vladike) u odnosu na nekoga, kao što biva kada su u pitanju imena očinstva i sinovstva. Jer ta imena nisu projava suštine, već odnosa. A to je isto kao što smo i o neznanju govorili: ako tananim pomislima, odnosno oštroumnim idejama uma, razlučimo tvarno od netvarnog, videćemo da je plot sluškinja Božija, ukoliko nije sjedinjena sa Bogom Logosom; no, budući da se ona već jedanput ipostasno sjedinila sa Njim, kako može biti sluškinja? A pošto je jedan Hristos, nemoguće je da On sam bude sebi i sluga i Gospod; jer ovo što govorimo nije od onih reči koje su same za sebe, već od onih koje se odnose na drugo. Dakle, čiji je On sluga? Očev? Onda, sve što Otac ima, nije i Sinovo, jer ako i jeste Očev sluga, svoj svakako da nije. Pa kako onda Apostol veli o nama: "Tako nisi više rob, nego sin", pošto smo kroz njega usinovljeni, ako je On sam sluga? Prema tome, on se samo naziva imenom sluge, međutim On sam to nije, pošto je radi nas primio obličje sluge, te je sa nama i nazvan slugom. No, iako je bestrasan, nas radi je kao sluga podneo stradanja (strasti), i postao služitelj (διάκονος = đakon) našega spasenja. Oni, pak, koji Ga nazivaju slugom, dele jednoga Hrista na dvoje, kao što je to činio Nestorije. Mi ga, međutim nazivamo Vladikom i Gospodom celokupne tvorevine, jednim Hristom, koji je isti jednovremeno i Bog i čovek, i koji sve zna: "U kome su sakrivena sva blaga premudrosti i znanja." (Kol. 2:3)