Galatima 6,2

Svi smo mi pod slabostima, ali nas zato vera Hristova i ljubav Hristova vežu u jedno „telo“, u jednu Crkvu Hristovu, da bismo lakše nosili sebe, svoje slabosti, ukopčani jedni u druge, svaki u sve i svi u svakoga, sjedinjeni u jedno duhovno telo, učlanjeni u Bogočovečansko telo Hristovo. I kao što u našem telesnom telu oko pomaže nozi da lakše nosi svoj teret, jer je vodi vidom; i kao što opet noga pomaže ruši da lakše nosi svoj teret noseći je; i kao što svaki ud pomaže drugome udu u njegovom radu i vršenju dužnosti; tako i u duhovnom životu našem, u duhovnom telu Crkve Hristove: jedni su noge, drugi ruke, treći oči, itd., ali svaki neophodan svakome udu, svi svakome i svaki svima, jer svi oni pomažu jedan drugome u vršenju posebnih dužnosti; a od tih posebnih dužnosti sastoji se sveukupni život duhovnog tela Crkve, koje oni svaki posebno sačinjavaju kao organski, sastavni delovi, uvek neophodni jedan drugome. Živeći u duhovnom telu Hristovom – Crkvi, mi nosimo bremena jedan drugoga. A ne nosimo li, zar smo Hristovi? zar smo u Crkvi? Sav Gospod Hristos Bogočovek, sa svima Svojim božanskim darovima i silama prisutan je u Crkvi Svojoj, i u Njemu sav zakon Njegov. I ko živi u Crkvi i Crkvom, taj uvek nosi bremena drugoga i drugih, i tako ispunjuje zakon Hristov. Ali u isto vreme on svim bićem oseća da i drugi nose bremena njegova.

Gle, zar svetitelji Hristovi, vidljivo ili nevidljivo, ne nose naša bremena? bremena naših slabosti, grehova, iskušenja? To neprekidno posvedočavaju njihove svete mošti, njihova čudesa, njihove molitve, njihova javljanja. Jak si verom, jak ljubavlju, jak molitvom, jak trpljenjem, jak postom, onda – nosi bremena slabije u veri braće, slabije u ljubavi, slabije u molitvi, slabije u postu, slabije u drugim podvizima, jer „mi jaki dužni smo slabosti slabih nositi, i ne sebi ugađati“ (Rim. 15,1). Nama je blagodaću Božjom data jakost u veri, jakost u ljubavi, jakost u molitvi, da bismo ih kao talante upotrebljavali na korist bližnjih svojih, jer su nam radi toga dati. A ne upotrebljavamo li ih, oni će se uzeti od nas, kao talant od lenjog i zlog zluge. Tako će vera naša, i ljubav naša, i molitva naša, biti na pogibao našu, ako ih ne upotrebljavamo na dobro bližnjih naših. Jer naše vrline postaju spasonosne za nas samo preko naših bližnjih, kada pomoću njih služimo sebi preko bližnjih. Samo preko drugih one postaju naše! Opet i opet, naše vrline samo preko celog duhovnog tela Crkve postaju naše: kao što vazduh preko organa za disanje postaje ne samo njihova svojina, svojina pluća, nego i celoga tela: nogu, ruku, očiju, kostiju, krvi, i svakog najsitnijeg delića u telu, – tako i u duhovnom telu Crkve. Svaka vrlina, koja je hrana naše duše, postaje sastavnim delom našeg bića tek preko svih ostalih organa u duhovnom telu Crkve, postajući u isto vreme koliko njihova svojina toliko i naša. I naša samo kao njihova! U samoj stvari u Crkvi Hristovoj sve je prvo „naše“, pa tek onda moje: moje samo preko našeg. Takva je čudesna i sveta i čudotvorna tajna Bogočovečanskog tela Hristovog – Crkve Hristove u svetu. Ali pri tome i time ona nije nešto neprirodno u našem čovečanskom svetu, jer je tu naše fizičko telo, u kome vladaju isti zakoni života i samoodržanja. Samo to u Crkvi dobija svoju savršenu punoću, svoje bogočovečansko savršenstvo; a kroz to i svaki od nas kao ličnost doživljuje tek u Crkvi savršenu punoću svoje ličnosti i svoga bogočovečanskog savršenstva.