Galatima 6,8

Čovek u ovome svetu može sejati iz sebe ili ono što je smrtno ili ono što je besmrtno: smrtno je sve što je od greha, što vodi grehu, i što drži u grehu; a besmrtno je božansko, bogoliko, bogočežnjivo, bogoljubivo, bogocentrično, tojest sve što je od Boga, što vodi Bogu, i što drži u Bogu. Smatra li čovek da je on samo telo, i živi li samo radi tela i telom, i radi li sve samo za telo i radi tela, i seje li po njemu samo telesne želje i slasti, od toga će požnjeti trulež. Jer telo čovekovo, odvojeno od bogolike duše i od Duha Božjeg, ne može drukčije završiti nego kao trulež. Svaka telesna želja, kada sazri, zar ne sazri truležju? Svaki greh, posejan u telo, zar ne sazri kao smrt? Svaka slast, posejana u telo, zar ne završava truležju čim se smrt kosne tela? Svaki čovek koji živi radi tela, kao završnog cilja svoga postojanja, ne može ne požnjeti od tela trulež, samo trulež. „Koji oru muku i seju nevolju, to i žanju. Od dihanja Božjeg ginu, i od daha nozdrva njegovih nestaje ih“ (Jov. 4,8-9; sr. Priče 22,8).

A kako čovek seje sebe u Duha Svetoga? Pomoću svetih vrlina: vere, ljubavi, nade, molitve, posta, i drugih. Zar molitvom svojom čovek ne seje svoje misli, svoja osećanja, svoja raspoloženja, svoje čežnje u – Duha Svetoga? zar kroz njih ne predaje dušu svoju, srce svoje, savest svoju, život svoj – Duhu Svetom? Tako i kroz ljubav, i kroz veru, i kroz sve svete vrline čovek seje sebe po večnosti Duha Svetoga: Njegove Istine, Njegove Pravde, Njegove Ljubavi. Hrišćanin čovek najpre je kroz svetu tajnu krštenja posejao svebiće svoje po Duhu Svetom; i sav kasniji život njegov nije ništa drugo do sejanje sebe kroz svete tajne i svete vrline po Duhu Svetom. I Duh Sveti živi u njemu kroz svete tajne i svete vrline (sr. Rim. 8,9-10), i uzrasta u njemu sve što je božansko, evanđelsko, besmrtno, večno, bogočovečno, zato će od Duha Svetoga i požnjeti život večni.

Hrišćanin zna da je čovek bogolikom dušom svojom biće nebesko, besmrtno, večno, bogočovečno; zna da mu je život na zemlji dat, da izvrši svoj večni zadatak, večni posao: da stekne život večni. I sav život svoj na zemlji on provodi u sejanju po biću svom onoga što je besmotno i večno. A to je? Sve što je evanđelsko, Hristovo, bogočovečansko. Sejući to, on neprestano uzrasta sebe blagodaću ka svemu što je večno, bogočovečno, nebesko, dok ne uzraste „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4,13), i tako stvarno i svesavršeno postigne u Hristu Bogočoveku život večni, svoj život večni, jer je Gospod Hristos radi toga i došao u naš svet, radi toga upravo i postao čovek, da čoveku, svakom čoveku, da život večni (sr. Jn. 17,2-3). A daje to svakome koji veruje u Njega kao Bogočoveka (Jn. 3,15-16.36; 6,47).