Jevanđelje po Jovanu 10,18

„Niko je ne otima od mene“, ni smrt, koja je svima ljudima otela duše, „nego je ja sam od sebe polažem“, čak do u pakao polažem („U grobu s telom, a u adu s dušom kao Bog“ …) da je opet iz pakla izvedem, ali ne samu, već sa bezbroj duša bogočežnjivih koje su me tamo očekivale. Smrt nema vlasti nad Bogočovekom, ni greh, ni pakao. On Sam, iz čovekoljublja neumornog silazi do u dno smrti, do u dno greha, do u dno pakla, da iz sviju njih izvede ljudska bića i spase ih. Mada čovek, On sve to ipak čini aktivizirajući čovečansku prirodu Svoju do maksimuma, božanskom silom Svojom. On kao Bogočovek ima tu „vlast“ – On dušu ovoju polaže kroz Krsnu smrt za sve ljude, a uzima je opet vaskrsenjem.

I tako spasava rod ljudski. Sve je to učinio iz beskrajnog čovekoljublja. Zato je baš Bog Otac to i pretvorio u zapovest spasenja, te Spas i veli: „Ovu sam zapovest primio od Oca svoga“.