Jevanđelje po Jovanu 20,25

Neverje se i sastoji u tome što nova fakta bogočovečanskog života Hristovog hoće da proveri čulima: vida, sluha, pipanja. Tj. da kamilu provuče kroz iglene uši. I razume se, ne uspeva. I ako po katkad uspe, to biva samo po izuzetnom snishođenju Sveblagoga; kao što je u slučaju apostola Tome. Svi učenici Spasovi tvrde Tomi: „videsmo Gospoda“. A on im odvraća: „Dok ne vidim i rukama Njegovim rane od klinaca, i ne metnem prst svoj u rane od klinaca, i ne metnem ruke svoje u rebra Njegova – neću verovati“. Zašto apostol želi da baš rane Spasove opipa i rebra? Zato što je sa ranama umro, i tako bio sahranjen. Ima li rane na rukama, i ranu na rebrima, znači – vaskrsao je stvarno On sam, a ne neko drugi, ili neko koji bi se nametnuo mesto njega, ili podmetnuo mesto njega, dok je On stvarno mrtav u grobu. „Neću verovati“ – „dok“: to je tominski skepticizam i neverje.