Jevanđelje po Luki 11,34

Svetiljka telu je oko (Lk.11,34), a svetiljka duše je um. Kada je telesno oko zdravo, sve je oko nas, u spoljašnjem životu, vidljivo, i znamo kuda i kako da idemo i šta da radimo. Tako nam je, pri zdravom umu, sve vidljivo u našem unutrašnjem životu, u našem odnosu prema Bogu i bližnjima, tj. u svetu naših dužnosti. Um, tj. viša strana duše, u sebi sadrži čulo za Božansko, zahteve savesti i nadu na ono bolje u odnosu na sve što posedujemo i znamo. Kad je um zdrav, u duši caruje strah Božiji, čista savest i nevezanost spoljašnjim. Kada, pak, on nije zdrav, Bog je zaboravljen, savest hramlje na oba stopala i duša se sva pogružava u vidljivo i posedovano. U tom slučaju u čoveku vlada tamna noć: shvatanja su sputana, u postupcima postoji nezgrapnost, u srcu neutešna tuga. Takvog čoveka nose tekuće okolnosti i on se vuče za njima kao što trska biva nošena strujom potoka. On ne zna šta je do određenog trenutka urađeno, ko je on zapravo i čime će se završiti njegov put. Naprotiv, onaj ko ima zdrav um, ima strah Božiji, pažljivo upravlja svojim delima, sluša jedino zakon savesti koji daje jednoobrazno ustrojstvo čitavog njegovog života, ne pogružava se u čulnost, i okriljuje se nadanjem na buduće blaženstvo. Zbog toga je jasan njegov pogled na čitav tok života, sa svim onim što u njemu sreće. Za njega je sve svetlo, kao što je svetlo onome koga obasjava svetiljka (Lk.11,36).