Jevanđelje po Luki 11,42

Gospod počinje da prekoreva svoje savremenike zbog toga što obilaze pravdu i ljubav Božiju (Lk.11,42). Pomanjkanje pravde i ljubavi jeste koren svakog nereda, kako u društvu, tako i u čoveku. Ono proizilazi od preovladavanja samoljublja ili egoizma. Uselivši se u srce, egoizam dovodi mnoštvo strasti. Egoizam gazi pravdu i ljubav, koji zahtevaju samoodricanje. Pobuđene time, strasti izgone i sve druge vrline. I čovek, po ustrojstvu svoga srca, postaje neprikladan za bilo kakvo istinsko dobro. On još može da da desetak od metvice i rute i od svakog povrća. Međutim, da učini nešto suštinsko, on u sebi ne nalazi hrabrosti. To ne znači da je i spoljašnje njegovo ponašanje neprikladno. Ne, ono se na svaki način ukrašava dobrim poretkom. Ipak, takav čovek, sam u sebi, jeste kao neprimetan grob po kojem ljudi bez znanja gaze (Lk.11,44). Početak samoispravljanja jeste početak buđenja samoodricanja u srcu. Za njim dolazi obnavljanje pravde i ljubavi, od kojih, jedna za drugom, počinju da oživljavaju i sve ostale vrline. Čovek tada, po ustrojstvu svoga srca, postaje blagoobrazan pred očima Božijim, iako za ljude, spolja, može da izgleda kao da je sasvim bez krasote. Međutim, sud ljudski nije važan. Samo da sud Božiji nije protiv nas!

Ovde se misli na zakon i milost. U duši fariseja i sektanata ne stoje ovo dvoje, tj. oni ne mogu i da vrše propise zakona i da čine milost, nego prepirući se o tome šta je važnije od ovoga dvoga, jedno ispuštaju a drugo drže. Fariseji su formalno strogo držali propise zakonske, ali su bili sasvim napustili milost i čovekoljublje. Sektanti pak laskaju sebi da oni drže pravdu Božju, no sasvim odbacuju propise crkvenih zakona.

Pravoslavlje predstavlja punoću vere. Ono zapoveda, da se čini ovo i da se ne ostavlja ono. Ono je pažljivo prema spoljašnjim propisima vere, kao čovek kad ide između lonaca pa čuva da ih ne razbije. No ono je još više pažljivo prema pravdi i milosti Božjoj, kao čovek koji idući između zemljanih lonaca ceni ove i čuva ne zbog zemlje, od koje su lonci napravljeni, nego zbog skupocene sadržine koja je u njima. Prazni lonci, koji se nikad nikakvim pićem ne pune, bez vrednosti su kao i prazne zakonske forme farisejske. Piće pak koje se sipa u vetar, rasipa se i gubi, jer se ne sipa u određene za nj sudove.

I tako u Pravoslavlju nema jednostranosti, kao što je nije bilo ni u Gospodu Isusu. Gospod govori Jovanu Krstitelju, koji diše pravdom i milošću Božjom, da treba ispuniti zakon; a farisejima, praznim paragraflijama, bez pravde i milosti Božje, govori: milosti hoću a ne priloga! Očigledno je da je važnije ono što treba činiti od onoga što ne treba ostavljati. No ni malo ne znači da je ono što je manje važno — nepotrebno. U čovečjem organizmu ima puno važnijih i puno nevažnijih organa, no svi oni ukupno čine telo čovekovo.

O Gospode sveobuhvatni, ne daj nam da budemo jednostrani, no pomozi nam da ispunimo svu volju Tvoju. Tebi slava i hvala vavek. Amin.