Jevanđelje po Luki 12,35

To je zapovest Onoga koji zna slabosti bića našeg, i koji nam želi dobra više od oca i majke. To je zapovest našeg čovekoljubivog Gospoda. Kad je čovek raspasan, ne opusti li se celo telo naniže? Opaše li se i zapregne, ne uspravi li se celo telo kao sveća? Kao sveća tako duša naša treba da stoji uspravno pred Bogom. Kako će duša stajati uspravno pred Bogom, ako je neuzdržljiva telesina oteža zemaljskim strastima i pohotama? Gle, među bedrima je gnezdo glavnih strasti telesnih. Zapregnuti bedra znači stegnuti se uzdržljivošću i ne davati strastima na volju. No zapregnuti telesna bedra nije cilj nego sredstvo, kojim se služimo da bismo lakše zapregli um svoj i srce svoje i volju svoju. Uzdržljivost telesna prva je škola našeg hrišćanskog karaktera; posle nje dolazi viša škola, u kojoj se učimo uzdržljivosti uma i uzdržljivosti srca i uzdržljivosti volje. Zapregnemo li um naš, onda u njegovoj teskobi ne mogu naći mesta pohotne misli. Zapregnemo li srce naše, onda u njemu ne mogu naći mesta pohotne želje. Zapregnemo li volju našu, onda u njoj ne mogu naći mesta zla hotenja zverska i demonska.

Tesnim putem, braćo, ulazi se u Carstvo Božije. U teskobi uma i srca i volje jedino mogu planuti sveće svih vrlina, čiji plamen uzdiže se ka Bogu. Pod zapaljenim svećama i treba razumeti hrišćanske vrline.

O Gospode čisti i bezgrešni, ognjište svih vrlina, pomozi nam zapregnuti se uzdržljivošću, i po tesnom putu hoditi k Tebi sa zapaljenim svećama, koje si Ti doneo u svet. Tebi slava i hvala vavek. Amin.