Jevanđelje po Luki 17,21

Sve što je Božje, nosi pečat besmrtnosti. I Carstvo Božje — carstvo je besmrtno. Ako želimo, dakle, da dišemo vazduh besmrtnosti, moramo ući unutra u sebe, u srce svoje, u Carstvo Božje. Izvan nas je vazduh vremena, vazduh prolaznosti i truleži, u kome duša teško diše. Carstvo prirodno — carstvo je čulno, otuda carstvo tuđine u sravnjenju sa dušom našom, koja predstavlja unutrašnje carstvo naše. Zašto ljudi vole da se bave dugo, duto u tuđini? Zašto retko i nerado ulaze u svoju sopstvenu kuću? Kad god mislimo na sve, mi mislimo o tuđini. Kad god se razgovaramo o čulnom svetu, mi se razgovaramo u tuđini. Živeći po čulima, mi ličimo na čoveka koji ceo dan juri po tuđim kućama, a samo uveče se vraća svojoj kući na spavanje. I tako budnoću svoju mi posvećujemo smrti, a spavanje besmrtnosti! Mi dolazimo k sebi, vraćamo se u sebe samo u snu! No i naš san sanja našu javu, tj. i kad smo u svojoj kući u besvesnom stanju, mi sanjamo tuđe kuće: naši snovi čulni su, jer je naša java čulna. I tako mi smo u tuđini, i tuđi i na javi i u snu. Neprestano mi smo van sebe. A Gospod hoće da nas vrati u nas same, u dom svoj i domovinu svoju. Za nas je Carstvo Božje unutra u nama: van nas je tuđina. Da bismo izbegli iz tuđine i našli pravi dom svoj, u kome se sretamo neposredno s Bogom, mi moramo ući u sebe, u srce svoje. Tu je Car, i tu je carstvo.

O Gospode i Care angela i svetitelja, pokaži nam bogatstvo i sjaj carstva Tvog unutra u nama. Da bismo zavoleli carstvo Tvoje više nego što volimo čulnu tuđinu, carstvo promenljivosti i prolaznosti. Tebi slava i hvala vavek. Amin.