Jevanđelje po Luki 18,17

Koji ne primi Carstvo Božije kao dete neće ući u njega (Lk. 18,17). Kako ga, pak, primiti kao dete? Evo kako: u prostoti, punim srcem, bez premišljanja. Razumska analiza je neprimenjiva u oblasti vere. Ona može imati mesta samo u onome što joj prethodi. Kao što onaj koji vrši anatomski pregled razlaže telo do detalja, ali ne vidi život, tako i razum, ma koliko rasuđivao, ne može da shvati silu vere. Sama vera pruža sagledavanja koja je u potpunosti čine sposobnim da u celosti odgovara na sve potrebe naše prirode. Ona obavezuju svest, savest i srce da je prihvate. Oni je i prihvataju, i prihvativši je, neće više da se odvoje od nje. Isto se dešava sa onim ko okusi prijatnu i zdravu hranu: okusivši jednom, on zna da je ona hranljiva i ubraja je u red onih namirnica kojima se hrani. U tom ubeđenju hemija mu ne pomaže ni pre ni posle. Njegovo ubeđenje je zasnovano na ličnom iskustvu, koje je neposredno. Tako i onaj koji veruje istinitost vere poznaje neposredno. Sama vera u njega useljava nepokolebivo ubeđenje da je [reč o istinskoj] veri. Kako posle toga da bude još i razumna? Razumnost vere se i sastoji u tome što se neposredno zna da se radi o veri. Razum samo šteti stvari, hladeći veru i slabeći život po veri. I što je najteže – on se nadima i odbija blagodat Božiju. Time dovodi do najgoreg zla u hrišćanskom smislu.