Jevanđelje po Marku 9,13

Istorija teče i, čine se, neumoljivo određuje pojedinačne događaje. Koliko je samo bilo priprema za prihvatanje Spasitelja!.. Najzad, došao je i Njegov najavljivač – Jovan. I šta se zbilo? Sa Jovanom učiniše šta htedoše (Mk.9,13), a Sin Čovečiji postrada i bi unižen (Mk.9,12). Tok događaja nije mogao da se promeni. Tako je uvek: tekuća istorija sve vuče za sobom. Međutim, postavlja se pitanje: „Gde je sloboda? Šta ostaje od nje pri takvom poretku događaja? Ništa drugo do prizrak“. Tako, obično, rasuđuju fatalisti. Ipak, sveopredeljujuća neophodnost toka događaja nama se samo pričinjava: u stvari, svi ljudski događaji, i opšti i pojedinačni, plod si slobodnih poduhvata čoveka. Ono opšte teče kako teče stoga što svi ili većina tako hoće. I pojedinačno dolazi u saglasnost sa opštim stoga što ovaj ili onaj u pojedinačnosti tako hoće. Dokaz za to je očigledan: usled opšteg dobra bivaju i rđave pojedinačnosti; i usred opšteg zla bivaju dobre pojedinačnosti. I još: usled čvrsto ustrojenog opšteg, rađaju se pojedinačnosti koje, razrastajući se i jačajući sve više i više, najzad nadvaladavaju i samo opšte i zauzimaju njegovo mesto. Međutim, pojedinačnosti su uvek delo slobode. Šta je bilo zajedničko između Hrišćanstva i karaktera vremena u kome se ono začelo? Hrišćanstvo je posejalo nekoliko lica koja nisu bila porod neophodnog toka istorije. Ono je k sebi privuklo one koji imadoše želju da ga prihvate, nadaleko se raširivši i postavši opšte za tadašnje čovečanstvo: ono je bilo delo slobode. Isto se dešava i u rđavom smeru. Kako se iskvario zapad? Sam sebe je iskvario, budući da su ljudi, umesto od Jevanđelja, počeli da se uče od neznabožaca i da primaju njihove običaje. Najzad su se i iskvarili. Tako će biti i kod nas: počeli smo i mi da se učimo od zapada koji je otpao od Hrista Gospoda. U sebe primamo njegov duh. To će se završiti time što ćemo, slično njemu, okrenuti leđa istinskom Hrišćanstvu. Ukoliko ushtemo, prognaćemo zapadnu tamu, a ako ne – konačno ćemo se pogruziti u nju.