Jevanđelje po Marku 9,36

Spasitelj kao obraz vere i života postavlja dete (Mk.9, 36). Prostota vere rađa prostotu života: iz jedne i druge proishodi uzorno naravstveno ustrojstvo. Ako se mudrijašenju otvori pristup pod vidom nekakvog poboljšanja, unutra će se proizvesti razdor i čitav život će se rastrojiti. Mudrijaši uvek viču: „To ne treba tako, ovo ne treba ovako. Dajte, ja ću sve da uredim iznova. Staro je neprikladno i dosadno“. Međutim, oni još nigde, i nikada, i ništa dobro ne uradiše, već samo sve kvare. Um treba da sluša ono što je Gospod zapovedio. Um se, doduše, naziva carem u glavi, ali mu nije data zakonodavna vlast, već samo izvršna. Čim se prihvati da bude zakonodavac, on odmah izaziva rastrojstvo naravstvenih, verskih, političkih i životnih poredaka. I sve odmah pođe naglavačke. U društvu nastaje velika nesreća kada se umu da sloboda da leti bez obaziranja na Božansku istinu. To je „gnev“ Božiji. A o njemu je rečeno: „Prikrij se začas, dokle prođe“. U ovom jeku mudrijaške samovolje bolje je od svega sakriti se u prostotu vere. Kao što je za vreme bure bolje sedeti u kući i ne izlaziti sa samouverenošću u borbu sa njom, tako je i u vreme burnog svojeumlja bolje ne izlaziti u borbu i ne hvatati se za oružje mudrijašenja u želji za suprotstavljanjem. Prostota vere je jača od nadmudrivanja. Obuci se u nju, kao u oklop, i odolećeš.