Jevanđelje po Mateju 17,27

„Plati im porez“, govori Isus, „kako se ne bi sablaznili pomislivši da se gordimo i preziremo Zakon, iako im ne dajem kao dužnik, već snishodeći njihovoj slabosti.“ Naučimo se na ovome primeru da nikoga ne sablažnjavamo zbog onoga što nam ne nanosi štetu. Ali tamo, gde imamo (duhovne) štete od nekoga delanja, ne treba da se brinemo zbog onih koji se bez razloga sabla-žnjavaju. Da bi pokazao, dakle, da je On Bog i da ima vlast nad morem, poslao je Petra da uzme statir iz ribe. Istovremeno, možemo da se naučimo i skrivenom značenju ovog događaja, jer je naša priroda kao riba koja je pogružena u dubini neverja. Nju je ulovila apostolska reč i u našim ustima našao se „statir“ – reči Gospodnje i ispovedanje Hrista. Naime, onaj koji ispoveda Hrista u svojim ustima ima statir, koji vredi dve didrahme. Kako Hristos ima dve prirode, budući istovremeno Bog i čovek, tako je isto „statir“ – Hristos predan (na smrt) za dva roda: jevrejski i neznabožački; za pravednike i grešnike. Ako vidiš nekog srebroljupca koji u svojim ustima nema ništa osim zlata i srebra, znaj da je taj čovek kao riba koja pliva u moru života, i ako se može naći neki učitelj poput Petra, on će uloviti ovu „ribu“ i uzeti iz njenih usta zlato i srebro. Neki kažu da je „statir“ dragoceni kamen koji se može naći u Siriji, a drugi, da je reč o četvrtini zlatnika.