Jevanđelje po Mateju 26,39

On je po svojoj prirodi imao volju i kao Bog i kao čovek, ali je Njegova čovečanska volja sledovala i bila potčinjena Njegovoj božanskoj volji, ne krećući se po sopstvenom naumu već želeći ono što je poželela Njegova božanska volja. Jer, po dopuštenju božanske volje, pretrpela je čovečanska volja ono što joj je sopstveno. Naime, kad je Hristos molio da ga mimoiđe smrt, pošto je to Njegova božanska volja po prirodi dopustila, izbegavao je smrt, bio je na smrtnim mukama i uplašio se; a kada je Njegova božanska volja izvolela da Njegova čovečanska volja prihvati smrt, onda je stradanje bilo i po njenoj volji; jer je On ne samo kao Bog dobrovolno predao sebe smrti, nego i kao čovek; tako je i nama darovao odvažnost prema smrti. Tako, pred svoje spasonosno stradanje, kaže: Oče moj, ako je moguće neka me mimoiđe ova čaša", jasno je da je čašu trebalo da ispije kao čovek, a nikako kao Bog. Kao čovek, On želi da ga ta čaša mimoiđe, jer ovo su reči prirodnog straha: "Ali ne moja volja", po kojoj sam, naime, raznosuštan u odnosu na Tebe, "no Tvoja neka bude", odnosno moja i Tvoja, po kojoj sam nazvan jednosuštnim sa Tobom, a to su opet, reči odvažnosti. Jer duša Gospodnja, koja je svojim blagoizvoljenjem istinski postala čovekom, iskusivši prethodno prirodnu slabost koja se oseća pri rastavljanju od tela, i osetivši prirodno sažaljenje, ukrepila se nanovo božanskom voljom istekla odvažnost prema smrti. Jer On sam, budući da je bio celokupan Bog, skupa sa svojim čovečanstvom, i celokupan čovek, skupa sa svojim božanstvom, On je kao čovek, u sebi i kroz sebe, ono što je čovečansko potčinio Bogu i Ocu, davajući nam sebe za najbolji primer, te bio poslušan Ocu.

Jasno je da je čašu trebalo da ispije kao čovek, a nikako kao Bog. Kao čovek, On želi da ga ta čaša mimoiđe, jer ovo su reči prirodnog straha.
"Ali ne moja volja" (Lk. 22,42), po kojoj sam, naime, raznosuštan u odnosu na Tebe, "no Tvoja neka bude", odnosno moja i Tvoja, po kojoj sam nazvan jednosuštnim sa Tobom, a to su opet, reči odvažnosti. Jer duša Gospodnja, koja je svojim blagoizvoljenjem istinski postala čovekom, iskusivši prethodno prirodnu slabost koja se oseća pri rastavljanju od tela, i osetivši prirodno sažaljenje, ukrepila se nanovo božanskom voljom i stekla odvažnost prema smrti. Jer On sam, budući da je bio celokupan Bog, skupa sa svojim čovečanstvom, i celokupan čovek, skupa sa svojim božanstvom, On je kao čovek, u sebi i kroz sebe, ono što je čovečansko potčinio Bogu i Ocu, davajući nam sebe za najbolji obraz i primer, te bio poslušan Ocu.

Zar nije svakome jasno da je to rekao poučavajući nas da u iskušenjima ištemo pomoć samo od Boga, i da božansku volju pretpostavimo našoj, i da bi nam pokazao da je istinski usvojio ono što pripada našoj prirodi, jer uistinu je stekao dve prirodne volje, koje su shodne Njegovim priodama, a ne protivne? "Oče", veli On, jer je jednosuštan s Njim; a "ako je moguće", rekao je ne zbog toga što nije znao - a šta je to Bogu nemoguće? - nego da bi nas poučio da božansku volju pretpostavljamo našoj; jer nemoguće je samo ono što Bog neće i ne dopušta. "Ali, opet, ne kako ja hoću, nego kako ti", kao Bog. Naime, on je iste volje sa Ocem, dok kao čovek pokazuje na prirodni način volju svoje čovečanske prirode; a ona po svojoj prirodi izbegava smrt.