Jevrejima 11,26

Ne hte Mojsej da ostane u dvoru faraonovom, niti da se nazove posinak faraonov. Više voljaše stradati s narodom Božijim nego li šati zemaljsku sladost grijeha. Kako različiti behu od Mojseja potomci njegovi, koji iz faraonskih razloga osudiše Cara slave na smrt! Svi ovi više bi voleli jednu godinu proživeti u truležnom dvoru faraonovom nego li s Bogom putovati 40 godina po pustinji. A Mojsej je ostavio sve počasti, sve bogatstvo, sve laske, koje je samo bogati Misir, i to još na dvoru carskom, mogao dati, pa je na zapovest Božju krenuo kroz gladnu i žednu pustinju s verom da iza pustinje postoji zemlja obećana. To i znači držati sramotu Hristovu iznad svakoga blaga misirskoga.

Sramota Hristova jeste ono čega se svetski ljudi, sa silnim zapahom zemlje, stide kod Hrista. A to je Hristova beda na zemlji, njegov post, bdenje, molitva, potucanje bez krova, osuda, poniženje, sramna smrt. Tu sramotu Hristovu cenili su apostoli, a posle njih i svi mnogobrojni svetitelji, za veće bogatstvo od svih blaga vasionskih, jer je Gospod vaskrsao posle ove sramote, i otvorio dver nebesnu, i pokazao rajsku zemlju obećanu, u koju je On poveo čovečanstvo putem Svoje sramote, ili pustinjom Svoga stradanja.

O Gospode, proslavljeni i vaskrsli, pomozi nam da svaku kap Tvoga znoja i Tvoje krvi držimo nepokolebljivo kao bogatstvo veće od svega blaga svetskoga. Tebi slava i hvala vavek. Amin.