Kološanima 1,18

Tek u ovaploćenju Boga Logosa i ustanovljenju Crkve kao tela Njegovog nama je otkrivena tajna svih tvari, svih bića, svih svetova, Tajna i cilj. To je – Crkva. I u njoj – logosno svejedinstvo. Svejedinstvo najpre Boga i čoveka, a zatim i svih tvari, svega što postoji na nebu i na zemlji. „I On je glava telu Crkve“, i kao Glava drži telo Crkve u organskom svejedinstvu. Sve životvorne i stvaralačke sile dolaze od Njega i razlivaju se po celom bogočovečanskom organizmu Crkve. Kao Glava telu Crkve On sve u njemu vodi, sve rukovodi. I tako sve što je u Crkvi doživljuje svoju logosnu božansku tajnu i svoj logosni božanski cilj, jer – „sve se za NJ sazda“. Bez Njega kao Glave svekolike tvorevine: ovaj svet, i svi svetovi; ova vasiona, i sve vasione, nisu drugo do bezglava alogosna čudovišta. Zato, sve što ne ulazi, i neće da uđe u Njegovo Bogočovečansko telo, neminovno propada i gine u grehu i nebiću. A tamo ludi u besmislenosti i besciljnosti svega. Jer kao alogosna i protivlogosna sila, greh potiskuje iz čoveka sve što je logosno u njemu, a kroz njega – i iz sveta oko njega. Na taj način greh obesmišljuje i čoveka, i svet oko čoveka. I greholjubiv čovek neizostavno doživljuje i sebe i svet oko sebe kao neopravdivu besmislicu i besciljnu komediju, ili kao bezumnu tragediju i nametnutu tiraniju.

Spasenje od toga je u ologosenju čoveka. A to je moguće samo u Crkvi, pod Hristom kao Glavom. Učlanivši se u bogočovsčanski organizam Crkve, čovek se postepeno ologosuje živeći u njemu njegovim logosnim silama. To ologosenje razvija u njemu osećanje i saznanje svejedinstva svetova, bića, tvari, i njihove sveciljnosti, svecelishodnosti, svelogosnosti. Tom čovekovom logosnom osećanju svejedinstva uvek je prisutno osećanje njegove lične kao i sveopšte besmrtnosti. Otuda kod ljudi u Crkvi onako živo osećanje jedinstva sa pokojnicima kao sa stvarno živim i besmrtnim bićima. A usred svih njih, i ispred svih njih, i kroza sve njih – On: „prvenac iz mrtvih“. Da, „prvenac“, jer je On prvo biće ljudsko na zemljinom šaru koje je vaskrslo da više nikad ne umre nego da večno živi. „I pre Njega su drugi vaskrsavali, ali su opet umirali; a On je vaskrsao savršenim vaskrsenjem – τὴν τελείαν ἀνάστασιν ἀνέστη“. „Pravenac“ i „početak“ prave besmrtnosti, za kojim idu svi pravi besmrtnici zemlje: hrišćani. U Njemu, Jedinom Besmrtnom i Sveživom, svi su naši pokojnici živi i besmrtni. Nema mrtvih, – to je najživlje osećanje i najbudnije saznanje u članova Crkve. Svi su međusobno povezani logosnom besmrtnošću; svi su „sinovi vaskrsenja“ (Lk. 20,36). Stoga: „da bude On u svemu prvi“, On – ovaploćeni Bog Logos, Gospod naš Isus Hristos, savršeni Bog i savršeni Čovek, svesavršeni Bogočovek. „U svemu prvi“: u svetu, u životu, u duši, u srcu, u savesti, u mislima, u namerama: svuda, u svemu i svačemu prvi. Jer se „sve kroza NJ i za NJ sazda“. Nije li On prvi u našoj duši, ona se ruši; nije li On prvi u našoj savesti, ruši se naša savest; nije li On prvi u našem svetu, ruši se naš svet i tone u haos, u stradanja, u smrt. Sve tragedije svih svetova su otuda što neka bića: đavoli i ljudi, neće da „On bude u svemu prvi“, nego Ga odbacuju i na Njegovo mesto stavljaju ili sebe, ili neku drugu tvar, ili neku svoju tvorevinu. Zato su naši svetovi i potonuli u haos; zato se sve u njima ruši, lomi, raspada i propada. Nigde reda, nigde cilja, jer nema Njega, prema kome se jedino i mogu razvrstati sva bića i sve tvari, i svako naći svoje pravo mesto u svetu i raditi svoj pravi posao.