Kološanima 1,3

Vera u Hrista izvodi dušu iz svake smrti, iz svakog pakla, iz svakog đavolstva, i uvodi u besmrće, u raj, u anđelstvo. A to ona čini ljubavlju, molitvom, nadom, pokajanjem, postom, smirenošću, krotošću, milostivošću, i ostalim svetim podvizima. Takva vera kod hrišćana raspaljuje u apostolovoj hristoljubivoj duši molitvenu zahvalnost i razgara požarnu molitvenost. I sveti apostol se „svagda“ moli za hrišćane. Zašto? Zato što su uvek opkoljeni mnogim sablaznima sveta, koje stalno vojuju na njih, eda bi im ili umanjile veru, ili oslabile, ili uništile. U podvigu vere čovek je sav na putu ka Bogu, zato i napada na njega sve što je protiv Boga: od najmanjeg zla do samog đavola. Opasnosti vere su bezbrojne i ogromne, jer su zla neverja bezbrojna i ogromna. Tu se radi o onome što je najglavnije u našem zemaljskom svetu: o bogolikoj duši ljudskoj. O nju se stalno vodi ogromna bitka, koja će trajati sve do Strašnoga suda, bitka između svetlih Anđela nebeskog dobra i mračnih đavola paklenog zla. Zato je potrebno da duša čovekova stalno bude ograđena molitvama Svetih, koje su kadre odbiti svaku zlu silu, ustremljenu na nju.