Sv. Maksim Ispovednik veli da je zemlja "telo i srce" Adamovo - čovekovo, koje on treba da obrađuje praktičnim delanjem vrlina, čime očišćuje srce od trnja i čkalja strasti, te tako "u znoju lica svoga", tj. u očišćujućem podvigu rada nad sobom dostiže, pomoću Božijom (-blagodaću), kroz sozercanje, da jede „nepropadljivi hleb mistagoškog bogoslovlja" (Talasiju, 5).
Bog je stvorio Adama - Zemljanka od zemlje, ne da bude zemlja, nego da se i zemlja njegovim zajedništvom s Bogom preobrazi u besmrtnu prirodu; sada pak, odbacivši tu zajednicu, čovek se vraća u golu "naturu" - zemlju, iz koje je i uzet. Dijalektika-dinamika Zemljanka nije bila da se vrati u zemlju, nego da i zemlju oboži; kad je to promašio (greh=promašaj) dolazi Novi Adam i u zemljanom telu donosi besmrtnost!
Sv. Teofil Antiohijski (Avtoliku 2,26-27) veli da, to što je čovek, posle sagrešenja, potpao pod smrt, "to je Bog učinio čoveku veliko dobročinstvo: da bi On doveka ostao u grehu" [da zlo ne ostane besmrtno“, vele Sv. Maksim i Damaskin], nego da, "pokaran izgnanjem i vremenskom epitimijom, kasnije bude ponovo pozvan (άνακληθή)" - u Hristu. Jer, "Bog je stvorio čoveka slobodnim i samovlasnim“ (έλεύθερον καί αύτεξούσιον), te, „pošto je čovek prijemčiv i za smrtnost i za besmrtnost, ako održi zapovest težeći besmrnosti, da tako dobije kao platu besmrtnost i postane bog (γένται θεός), a ako, ne poslušavši Boga, okrene se ka smrtnim stvarima, 39,1-4) da sam sebi bude uzročnik smrti". (Opširnije Irinej Lionski, Prot. jeresi 4,37,1-7; 38,1-4; 39,1-4).
Bog je stvorio Adama - Zemljanka od zemlje, ne da bude zemlja, nego da se i zemlja njegovim zajedništvom s Bogom preobrazi u besmrtnu prirodu; sada pak, odbacivši tu zajednicu, čovek se vraća u golu "naturu" - zemlju, iz koje je i uzet. Dijalektika-dinamika Zemljanka nije bila da se vrati u zemlju, nego da i zemlju oboži; kad je to promašio (greh=promašaj) dolazi Novi Adam i u zemljanom telu donosi besmrtnost!
Sv. Teofil Antiohijski (Avtoliku 2,26-27) veli da, to što je čovek, posle sagrešenja, potpao pod smrt, "to je Bog učinio čoveku veliko dobročinstvo: da bi On doveka ostao u grehu" [da zlo ne ostane besmrtno“, vele Sv. Maksim i Damaskin], nego da, "pokaran izgnanjem i vremenskom epitimijom, kasnije bude ponovo pozvan (άνακληθή)" - u Hristu. Jer, "Bog je stvorio čoveka slobodnim i samovlasnim“ (έλεύθερον καί αύτεξούσιον), te, „pošto je čovek prijemčiv i za smrtnost i za besmrtnost, ako održi zapovest težeći besmrnosti, da tako dobije kao platu besmrtnost i postane bog (γένται θεός), a ako, ne poslušavši Boga, okrene se ka smrtnim stvarima, 39,1-4) da sam sebi bude uzročnik smrti". (Opširnije Irinej Lionski, Prot. jeresi 4,37,1-7; 38,1-4; 39,1-4).