Rimljanima 1,16

Rimljani su bili isuviše privrženi svetovnoj slavi, dok je Pavle trebalo da propoveda Isusa, Koji je pretrpeo svako lišavanje slave, i bilo je prirodno što su Rimljani mogli da se zastide što je takav bio Spasitelj. Zato i kaže: ne stidim se, jer on ne samo da se nije stideo Raspetoga, nego se i hvalio i ponosio Njime. Osim toga, kako su se oni preuznosili mudrošću, ja, kaže, idem da propovedam krst, i ne stidim se toga, jer je on sila Božija na spasenje. Postoji sila Božija i za kažnjavanje, i Bog je Egipćanima dokazao Svoju silu tako, što ih je kaznio. Postoji takođe i sila na propast, kao što je rečeno: Bojte se onoga koji može pogubiti u paklu (v. Mt. 10; 28). Dakle, ono što propovedam ja, Pavle, ne sadrži ni kaznu ni propast nego spasenje. Kome? Svakome koji veruje. Blagovest (evangelion, evanđelje), naime, ne služi jednostavno svima na spasenje, nego onima koji je prihvate.

A najpre Judejcu i Jelinu.

Ovde reč „najpre“ označava prvenstvo u poretku, a ne prevashodstvo u blagodati, jer Judejca ne bi trebalo pretpostavljati kao da je on, tobože, više opravdan. On se samo udostojio da najpre dobije opravdanje, zbog čega se rečju „najpre“ izražava samo prvenstvo u poretku propovedi.