Rimljanima 1,9

Budući da se Pavle još nije video s Rimljanima, a da je želeo da kaže da ih svagda pominje, za svedoka poziva Onoga, Koji poznaje srca. Zapazi plemenitost apostola: on svagda pominje ljude, koje nije čak ni video. Gde ih pominje? U molitvama, i to neprestano. Služim Bogu, tj. služim Mu duhom svojim, što znači da Ga ne služim telesnim služenjem nego služenjem duhovnim. Naime, neznabožačko služenje je telesno i lažno. Judejsko služenje, iako nije lažno, takođe je telesno. Hrišćansko služenje je istinito i duhovno, o čemu i Gospod govori Samarjanki: Istinski bogomoljci klanjaće se Bogu u duhu i istini (Jn. 4; 23). Budući da se Bogu može služiti na mnogo načina (neko služi Bogu tako, što ustrojava svoja dela, neki tako što se brine o strancima i obezbeđuje udovice, kao što su postupali Stefanovi saslužitelji, a neki tako što služi rečju), apostol kaže: Bog kojem služim duhom svojim u evanđelju Sina Njegovog. Prethodno je evanđelje pripisao Ocu, ali to nije ništa čudno jer Očevo pripada Sinu i Sinovsko pripada Ocu. Govoreći to, dokazuje da je ta briga za njega neophodna, jer je onome, kojem je povereno da služi evanđelju, neophodno da se brine o svima, koji su prihvatili reč.