Rimljanima 10,2

2-3

Na početku je, čini se, blagonaklon i prijatan prema Judejcima, jer je, rekavši: imaju revnost za Boga, ali ne po razumu pokazao da su dostojniji milosrđa nego kazne. Oni, kaže, revnuju na zakonu koji im je dat od Boga. Međutim, oni ne revnuju po razumu, jer ne žele da poznaju da je zakon prestao i da je ukinut. U nastavku ukazuje na njihovu strast prema sporenju i na njihovo vlastoljublje. Oni su nastojali da utvrde sopstvenu pravednost, tj. pravednost na osnovu zakona, sastavljenu od sopstvenih dela i truda, koja, budući da je već pala, ne može više da stoji. Na taj način, niti su utvrdili svoju pravednost, niti su se pokorili pravednosti Božijoj. To i jeste znak razmetljivosti i vlastoljubivog duha, pa čak i bezumlja: nastoje da utvrde ono, što ne može da stoji, i u tome provode sve vreme. Pravednošću Božijom naziva se ona (pravednost) koja ne zavisi od našeg truda, nego je u celini dar Božiji.