Rimljanima 7,8

Nije rekao da je zakon izazvao želju, nego da su greh (koji je, prema sv. Zlatoustu, nemarna i iskvarena volja) i đavo (jer su neki pod grehom podrazumevali njega) ili sklonost ka nasladama i težnja ka rđavom i samu pouku zakona iskoristili za zlo. Bilo bi nepravedno optuživati lekara koji obolelome od groznice, spremnom da stalno pije vodu, ne dozvoljava da pije i na taj način pojačava u njemu želju za pijenjem. Dužnost lekara je da zabrani, a na bolesniku je da ne pije. Tako je i zakon imao u vidu da poučavanjem odvoji čoveka od požude. Međutim, greholjubiva volja je pojačala želju i nije stvorila samo jednu, nego svaku želju, da bi napregnuto činila zlo. Kad nekome nešto zabranjuju, onda se on još više rasplamsa željom za tim. Greh se, dakle, projavio onda, kad je zakon bio narušen.

Jer je greh bez zakona mrtav, tj. smatra se da ne postoji. Kada pak postoji zakon, koji zapoveda ono što je potrebno, onda greh živi, tj. postoji i pokazuje se kao greh onima, koji prestupaju zakon i namerno (dosl. svesno, u znanju) greše.